Višegodišnje traženje izlaza iz ćorsokaka

Mora se ovde priznati da je u Jugoslaviji između dva rata Stojadinović bio jedini „građanski političar“ koji je imao veliki interes za privredu i u njoj dejstvovao, i kao stručnjak, i kao univerzitetski profesor, pored toga što mu ni lični interes u privredi nije bio manji.
Ali, posle tih uspeha, Stojadinović je polako padao na drugim poljima. Prvo, pokušao je zbog svoje politike prema Italiji, kao i u pokušaju „otvaranja prema Hrvatima“ katolicima, da okonča posao oko Konkordata. Tu je naišao na otpor Srpske pravoslavne crkve koju su pomagale i izvesne političke stranke, ali ne sve, posebno nije Demokratska stranka, jer je očigledno izbegavala da ispolitizuje jedno crkveno pitanje, koje je delimično i nacionalno.
Gotovo isti stav je imala i srpska Zemljoradnička stranka. Najteži udarac možda je Stojadinoviću došao od Vladka Mačeka koji je izjavio da ga Konkordat mnogo ne zanima. Stojadinović je potom pokušavao da se približi Hrvatima u razgovorima s Mačekom, ali to nije išlo lako iz prostog razloga što je Stojadinović želeo prvenstveno da proširi svoju vladu na isti način na koji je to učinio s Korošcem i Spahom. Saradnja s Korošcem je uvek značila i praktičnu autonomiju Slovenije, odnosno potpunu vlast Korošca u Sloveniji. Spaho to nije mogao da očekuje za mnogonacionalnu Bosnu, ali je dobijao za Muslimane ono što se u onim danima moglo dobiti.
Javno mnjenje u Srbiji polako je formiralo svoje mišljenje u odnosu na Stojadinovića, verujući da je njegova politika bila njegova lična politika, a ne kneza Pavla. Zato se srpski svet, ne samo u Srbiji, nego i u Crnoj Gori i Bosni, okretao opoziciji koja je u periodu između 1935. i januara 1939. sva u grču da nađe put za rešenje međunacionalnog pitanja. Danas se, posebno u srbijanskoj publicistici, pridaje najveća, ili jedina, važnost knezu Pavlu u pogledu srpsko-hrvatskog sporazumevanja. Međutim, to je potpuno netačno. Opozicija u Srbiji – prvenstveno demokrati, zemljoradnici i radikali, potom na hrvatskoj strani Hrvatska seljačka stranka i Samostalna (Pribićevićeva) demokratska stranka prosto se guše u razgovorima i pregovorima – više Srbi nego Hrvati – kako da se iziđe iz ćorsokaka. Stalno se putuje na liniji Beograd-Zagreb i Zagreb-Beograd. S jedne strane, August Košutić i Većeslav Vilder, a s druge strane Lazar Marković, Milan Gavrilović i Božidar Vlajić, sve čine da se nađe bar jedan preliminarni sporazum, ako ne o uređenju zemlje, a ono bar o proceduri da se dođe do tog uređenja. Teškoće su ogromne. Knez Pavle neće ni da čuje za sporazumevanje demokratskih stranaka, pošto živi sa uverenjem protiv demokratskog poretka, brani se stalno da ne može menjati ustav svog brata od strica, kralja Aleksandra, od 1931. godine. Ali teškoće su i na strani opozicije.
Hrvati traže preko Mačeka gotov sporazum o podeli vlasti i podeli teritorije. Srpske demokratske stranke daju naglasak na potpunoj demokratizaciji koja treba da otvori put za rešavanje međunacionalnog pitanja. Opoziciji među Srbima jasno je da mora doći i do podele vlasti i do podele teritorija, ali to žele da izvrše u ustavotvornoj skupštini, ne žele i ne smeju da prejudiciraju, naročito kada imaju za protivnika kneza Pavla koji je mnogo dijaboličniji nego što izgleda današnjem javnom mnjenju u Srbiji.
Na kraju, oktobra 1937. godine dolazi do sporazuma takozvane Seljačko-demokratske koalicije, stvorene još 1927, i Udružene opozicije Srba koja obuhvata u tom času ostatke Narodne radikalne stranke, koju je šestojanuarski režim potpuno oštetio, potom Demokratsku i Zemljoradničku stranku. Sporazum potpisuju Vladko Maček i Adam Pribićević, a na drugoj strani Aca Stanojević, Ljuba Davidović i Jovan Jovanović. Posle tog sporazuma objavljenog u režimskoj štampi, dolazi do sastanka u Farkašiću, ali nije tačno, kako se često piše, da je reč o „farkašićkom sporazumu“. U Farkašiću je došlo do jedne manifestacije koja je trebalo da pokaže solidarnost hrvatske sa srpskom opozicijom. Knez Pavle igra, međutim, jednu izuzetno opasnu igru: s jedne strane, dozvoljava organizovanje Građanske i Seljačke zaštite u hrvatskim krajevima, a želi po svaku cenu da marginalizuje srpsku opoziciju. Iste godine 1937, osniva se i Srpski kulturni klub koji je imao u prvom trenutku daleko više nacionalno-kulturni karakter nego politički. Sa rešavanjem tzv. hrvatskog pitanja, 1939, otvara se pitanje tzv. srpskog jugoslovenstva, jedne od najvećih farsi u istoriji srpskog društva.
Stojadinović se povlačio pred teškoćama, odustao je od Konkordata, verovatno više po savetima jednog krajnje konzervativnog, ali politički najsnažnijeg čoveka, Antona Korošca. Ali nije odustajao od pronemačke i proitalijanske politike, nije odustajao od rušenja Male Antante i Balkanskog sporazuma – utoliko pre što je na privrednom polju imao sve više pozitivnih rezultata. Zato je krenuo na izbore decembra 1938. godine.
Nastavlja se