Vlasnici često namerno prodavali imovinu

Drugim rečima, tek kada se iz stečajne mase namire svi prethodni poverioci – radnici, država, dobavljači, banke, na red bi dolazila povezana lica. Radnici su i ranije bili u prvom naplatnom redu, ali su imali pravo da dobiju zaostale zarade samo dve godine unazad. Po novom zakonu bi najpre iz stečajne mase radnicima morale da se isplate sve zaostale zarade. Tek onda bi na red dolazili svi ostali. 

Vlasnici preduzeća su namerno gurnuli u stečaj veliki broj preduzeća koja su kupili u privatizaciji. Vlasnici su često namerno prodavali imovinu po bagatelnim cenama, pravili fiktivne ugovore, priznavali fiktivna potraživanja, a potom su u stečajnom postupku sakrivali imovinu od poverilaca, priznavali neosnovane ili zastarele tužbene zahteve, potpisivali štetna poravnanja, itd.

Status povezanih lica omogućavao im je posebno ekstraktivnu ulogu u sistemu uništavanja privatizovanih preduzeća od 2001. godine, jer su mnogi vlasnici upravo preko tih lica izvlačili imovinu iz preduzeća. Pretpostavite da ste na aukciji kupili društveno preduzeće koje ima veliku imovinu u nekretninama ili zemljištu. Pretpostavite da vas ne interesuje da nastavite proizvodnju, već samo to da nekako unovčite vrednost nekretnina ili zemljišta. Da biste to uradili, kao novi vlasnik možete da usmerite preduzeće da posluje sa vašim povezanim pravnim licima (to su suštinski isto vaše firme, iako nominalno mogu da se vode na neko drugo ime) tako što će privatizovano preduzeće kupovati materijal ili uslugu od njih. Razume se, cene materijala ili usluga su višestruko naduvane, tako da privatizovano preduzeće ne može da ih servisira. Takođe, materijal ili usluga često ne mora da ima veze sa procesom proizvodnje, ali to vas ne interesuje – interesuje vas da finansijski opteretite preduzeće koje ste kupili i napravite ga zavisnim od vaših povezanih preduzeća.

Kada privatizovano preduzeće više nije u stanju da plaća materijal ili usluge, tj. kada dugovi postanu toliko veliki da više ne mogu da se vraćaju, prijavite preduzeće za stečaj, a onda se pojavljujete kao glavni poverilac na strani povezanih lica. Sada kao poverilac dobijate iste te nekretnine ili zemljište, ali više nemate obavezu da u njima proizvodite ono na šta ste se obavezali kada ste ih kupili u privatizacionom postupku. Još važnije, kao i kod privatizacije, u postupku stečaja nestaju sve obaveze preduzeća. Preduzeće koje ste jeftino dobili privatizacijom, opteretili ste novim kreditima na ime imovine. Kredite ste „uložili“ u nabavku sirovina od povezanog lica (tj. samog sebe). Kada preduzeće propadne, kredit vam ostaje u preduzeću koje vodi povezano lice koje se zajedno sa kreditorom pojavljuje u stečajnom postupku i traži deo imovine u stečaju. Vi ste glavni dobitnik celog postupka: dobijate preduzeće oslobođeno privatizacionih obaveza, a glavni gubitnici su zaposleni, kreditori i privreda koja je izgubila jedno preduzeće. Ovo je bilo potpuno suprotno principu po kome stečajni postupak mora da bude postupak u kome svi poverioci (uključujući i radnike) moraju da se podjednako namire.

Izmenama zakona ova praksa trebalo je da bude sprečena, jer bi sva takva potraživanja povezanih lica trebalo da se isplaćuju poslednja, nakon što se namire svi ostali poverioci. Sada bi najveći dobitnici ovakvog postupka bili zaposleni (radnici ne samo da bi dobili sve zaostale zarade na nivou minimalca, već bi im bio povezan radni staž), a najveći gubitnici vlasnici koji neodgovornim ponašanjem dovode preduzeće do stečaja.

Ekstraktivnu instituciju predstavlja i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. To je takođe omogućeno zakonskim rešenjem po kome je Agencija mogla da se meša u stečajni postupak, imajući šire nadležnosti od samih poverilaca. Agencija je zapravo bila poligon za korupciju. Pošto je Agencija bila državno (a ne privatno) telo, političari su često, nakon dogovora sa vlasnikom koji je doveo preduzeće do stečaja, ulazili u meritum stvari i menjali tok stečajnog postupka, privilegujući jednu grupu poverilaca nauštrb druge. Ako bi se stečajni upravnik zamerio poveriocima, poverioci su preko Agencije mogli da vrše pritisak na upravnika putem kazni ili pretnji oduzimanjem licence, jer je Agencija rešavala po žalbi u prvostepenom postupku.

Nastavlja se