U četvrtak, 6. juna, primio sam drugu smenu od Arsića. Prelistao sam knjigu zapažanja. Tamo: dolazile dve babe u stacionar, Mato Grigić predvodio delegaciju SK-PJ u razgovoru sa dokonim komandantom garnizona, u posetu potporučniku Boži Vranješu došla njegova prelepa verenica i na kraju, više kao uzgred, dodato da je jedna grupa vojnika, rezervista izašla iz kruga kasarne i otišla u Kafić preko puta.
Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA(8)
Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može se poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.
Pitao sam policajca Refika koliko ih je izašlo. Odgovorio mi je da ne zna tačan broj, ali da smatra da ih nije manje od dvadeset. Pozvao sam Arsića telefonom. Jedva su ga pronašli jer se bio zavukao negde da drema. Lepo su, kaže, izašli kroz kapiju bez ikakvih dozvola. Došli, obavestili ga da će izaći i izašli. Njih dvadeset i dvojica. Kad je pokušao da ih upozori da čine prekršaj njihov vođa Grof prijateljski ga je lupnuo po obrazu, rekao mu da će se vratiti kad im se ćefne i da on, „sin“, ništa ne brine za njih. Izašli su naoružani. Dežurnog oficira nije obaveštavao pošto su mu rezervisti kazali da ih je pustio komandant bataljona, major Rokvić. Misli da će se vratiti do večere, „jer moraju da jedu“. Zato je u knjigu zapažanja samo evidentirao njihov izlazak. Na kraju me je zapovedno zamolio: „Sa taj slučaj da ne me više zamaraš, Pirke! Jasno?!“. Pominjanje majora Rokvića bilo mi je pokriće, iako sam znao da ga rezervisti ni videli nisu. Na kraju krajeva, bio sam sebičan, slučaj je Arsićev. Skrenuo sam svoju pažnju na druge stvari da se i sam više ne bih zamarao „sa taj slučaj“. Ali, na taj slučaj brzo sam se vratio. Tokom popodnevne obuke Rokvić je na artiljerijskom poligonu imao neku pokaznu vežbu. Nedostajalo mu je pet tenkovskih posada. Poludeo je od besa. Razaslao je tragače da mu po krugu pronađu vojsku. Nisu imali uspeha. Pozvao je prijavnicu:
– Vojniče, fale mi dvadeset dvojica vojnika. Da nisu izašli kod tebe?
– Jesu. Kod dežurnog u prvoj smeni. Izašli da prošetaju malo. Pustio ih njihov major Rokvić – pravio sam se blesav iako sam znao ko zove.
– Gde su sada?
– Ne znam. Neke vidim pred kafićem preko puta.
– Koji ludak ih je pustio?
– Major Rokvić.
– Ja sam major Rokvić, bubulejo! Smesta ih zovi i odmah mi javi!
Jedva sam uzdržavao smeh. Ostavio sam policajca da se javlja na telefon i smelo sam zakoračio kroz kapiju ka kafiću. Unutra me je dočekala prava Ivkova slava. Izmešane maslinastozelene uniforme naših vojnika sa maskirnim uniformama hrvatskih redarstvenika i zengi. Jedu, piju i vesele se. Trešti muzika. Miks: Mišo Kovač, pa Tozovac. Onda Kićo Slabinac. Prava letnja zabava. Prišao sam, malo oklevajući, našem poručniku, najstarijem po činu u „odmetnutoj“ grupi.
– Izvinite, druže poručniče. Treba da se vratite u kasarnu. Zvao je major Rokvić. Ljut je mnogo – kazao sam mu poluglasno.
– I mi smo – odgovorio mi je poručnik, smejući se – Popij nešto sa nama.
– Hvala. Ne smem. Na dužnosti sam – rekao sam iako mi je Grof (najdeblji, najstariji vojnik i lider grupe) već tutnuo flašu votke u ruke.
– Ama, jesi li ti muško?! De, gucni malo!
– Ne smem, ljudi, shvatite me.
– Ako ne’š rakije evo ti piva – umešao se jedan redarstvenik.
– Ne smem ni to, Oseća se – bio sam iskren. Nasmejao sam ih.
– Uzmi jednu kolu. To smiješ.
Popio sam sok i izašao sa vestima za Rokvića: društvo će se vratiti do povečerja. Major je bio besan kao ris. Poslao me je natrag sa otpozdravom. Tako postadoh kurir.
– O, evo guštera. Dopalo mu se. Sjedi sa nama! – dernjao se jedan redarstvenik.
– Major Rokvić je naredio da se smesta vratite u garnizon, inače ćete pred vojnim sudom odgovarati zbog dezerterstva – izrecitovao sam poruku obraćajući se poručniku. Svi su se grohotom nasmejali.
– A ti njemu reci da puši kurac – podvrisnuo je Grof.
– Ne smem. Najebaću.
– Ako ti, ovako dobar, najebeš, lično ću se postarati za Rokvića – ustao je pijani Grof i vrisnuo, udarivši se viteški šakom posred grudi. Prolomio se gromki aplauz prisutnih, koji je smenilo veselo podvriskivanje.
– A ja ću mu jebat’ ženu! – dočekao je jedan redarstvenik, Grofov „prijatelj“.
– A šta ću ja da jebem?! – dreknuo je neki rezervista – Mesec dana sam bez žene!
– Ti ćeš jebat’, ti ćeš jebat’… – premišljao se mupovac – Znadem! Ti ćeš jebat’ ženu predsjednika općine! Pićka je kao grom! Kao Tajči! Kao Djeva Marija!
Nastala je opšta graja. Pijani momci su se, željni „onih stvari“, nadvikivali, izlažući svoje švalerske planove. Za minut su napravili poharu u čitavom ženskom svetu.
Vratio sam se u kasarnu sa poražavajućim vestima. Rokvić je bio pred nervnim slomom. Javio se i Branislav Đorđević. Za njim i Tabaković. Ponovio sam da su se rezervisti malo opustili i da će se vratiti do povečerja. Tabaković je pominjao vojnu policiju ali je Đorđević bio pribran. Razumeo je te ljude; trebalo im je malo oduška. Pre povečerja svi su se vratili, srdačno ispraćeni od mupovaca. Druženje „separatista“ i „okupatora“ moglo je biti čudno samo neobaveštenima, Običnom svetu se nije ratovalo. Sve dok iracionalno nije postavljeno na tron naših života. Sutradan je Arsić otišao na vikend, a ja sam ostao da razmišljam o odlasku kući.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
