Selo bez praznih kuća

Gomile rotkvica, koje se sortiraju u veze, mladi luk i salata uobičajen su prizor u dvorištima meštana Mihajlova, sela nadomak Zrenjanina, gde se proizvodi izvrsno povrće. Praktično, svaka druga kuća ima plastenike i bavi se povrtarstvom. Vest da u ovom selu nema praznih kuća govori i da se od poljoprivrede ipak može živeti, ali se ovdašnji meštani ne zadovoljavaju postignutim, žele da prošire posao i zaštite proizvodnju.
– Tradicija povrtarstva prenosi se s generacije na generaciju, a primenom plastenika povrtarstvo je dobilo zamah, zbog čega su Mihajlovčani poznati kod nakupaca tokom cele godine. Zbog svega ovoga odavno se razmišlja o osnivanju jedinstvene asocijacije povrtara. Sakupljen je novac za nabavku hladnjače, koja će omogućiti proizvođačima da sačuvaju proizvode do njihovog plasmana na tržište – objašnjava prvi čovek Mihajlova Janoš Balint.
I sam proizvođač povrća, Balint se specijalizovao za proizvodnju praziluka i upravo ovih dana priprema rasade za sejanje. Sem praziluka, gaji beli luk, patlidžan, papriku, zelen, šargarepu, paradajz i krastavac. Ima više od 3.000 kvadrata plastenika. Dok pokazuje brojne rasade, objašnjava da povrtarstvo nije komplikovan posao, ali da zahteva znanje, vreme, strpljenje i novac. I spremnost na inovacije.
– Postoji izreka da zemlji ne treba gazda, treba joj sluga. Tako je i sa gajenjem povrća. Ova proizvodnja počinje se zasadima na nekoliko kvadratnih metara, pa se postepeno širi. Kvadratni metar plastenika košta 12 evra, a treba imati zemljište, rasad, vodu. Uvek se gaje dve kulture, pa kada se jedna izvadi, seje se druga. Izbegavam prskanje, a povrće tretiram samo preparatima kojima moram. Koristim organsko đubrivo, jer je cilj zdrava hrana. Najteža je za proizvodača prodaja. Nekada je trebalo 30 odsto vremena da prodaš robu, a 70 odsto da je proizvedeš, sada je taj odnos obrnut i treba sve više vremena i truda da se roba proda – kaže Balint. Mihajlovčani važe za najveće proizvođače jesenjeg belog luka u Vojvodini. Proizvodnjom belog luka bavi se svaka druga kuća, negde oko stotinak domaćinstava. Svake godine ta kultura se zaseje na oko 200 katastarskih jutara. Atila Pakai, jedan od proizvođača iz Mihajlova, beli luk svake godine zaseje na tri katastarska jutra sa kojih izvadi 10 tona. On kaže da bi im organizovani otkup svakako bio od pomoći.
Proizvođači iz Mihajlova beli luk uglavnom prodaju nakupcima iz Leskovca koji ga zatim preprodaju na pijacama u Beogradu ili Novom Sadu. Preprodavci određuju cenu, koja se kreće od 45 dinara za kilogram, ako se prodaje direktno, pa do 110 dinara ako je reč o osušenom, očišćenom luku sortiranom u džakove. Prema rečima Janoša Balinta, luk je toliko kvalitetan da su ga pre dve godine razgrabili nakupci iz Mađarske, dok je u toj zemlji na snazi bila zabrana uvoza belog luka. Nisu im trebale dozvole za uvoz, niti su tražene specifikacije, jednostavno je odnešen još neočišćen direktno sa prikolica gde je vađen.