Heroji zaslužuju žive spomenike. To znači da je njihov podvig inkarniran u društvo i da je ubuduće delatan. Monumentalno skulptorsko ili arhitektonsko delo tu je samo estetski simbol ključajuće realnosti – simbolični njen memorijal. Mrtvi, pak, spomenici, mrtve heroje ubijaju iznova, a za one još žive, oni su prva i osnovna njihova (i ne samo njihova!) smrt – uklanjanje junačkog podstreka sa političkog i umetničkog horizonta, zatupljivanje i lomljenje idejnog vektora, nazadovanje samog društva.
Beograd je postao groblje mrtvih spomenika. Za to su bile potrebne samo dve, dve i po decenije. Iz arhiteksture i arhitekture grada izbrisana su imena i uklonjeni spomenici koji su Beograđankama i Beograđanima, ali i čitavom svetu, ukazivali na to da je, kako se govorilo u Španskom građanskom ratu, dakako, na strani republikanaca (na „bandi“ Narodnog fronta): svako ko je život dao za slobodu – živeo dovoljno! Umesto ulica herojâ Ive Lole Ribara i Ivana Milutinovića, na primer, ulice Narodnog fronta i Bulevara Revolucije, Trga Marksa i Engelsa, o kojima ni mukajet, nižu se imena onih koji su pokazali ili političko lukavstvo i moralnu prevrtljivost da se na vlasti održe i po pola veka, ili nisu pokazali baš ništa, šaljući danas državljanima i državljankama Srbije jasnu poruku da je za ovakvu ličnu poštu i počast neophodan i dovoljan uslov samo roditi se, ali, u određenoj porodici velikaša, poput tolikih kneginja i dvorskih dama, političkih i ekonomskih manipulatora, čija su imena i spomenici poplavili naše ulice, kao neprirodna nepogoda.
Dakle, osim što se zatire trag spomenicima i memoriji na istinske heroje, spomenici se podižu i memorija se nastanjuje onima koji nikakvi heroji nisu, a to im je upravo najveći podvig, i upravo to je, eto, za ugled. Naš društveni i politički poraz, taj naš genocid nad herojima i heroinama, svoj igrokaz prikazuje ispred našeg nosa i bode nam pogled. Narod na brdovitom Balkanu to lepo i jasno naziva – biti slep kod očiju.
Da se pridruži ovom zamašnom groblju mrtvih spomenika nad nejunačnim delima, kao centralni deo memorijala, svoje vrste Kapitol, nameru ima famozni projekat „Beograd na vodi“, među čijim je promotorima, na mestu pretšestvenika Đilasa (Dragana), danas protomajstor premijer Vučić (Aleksandar).
O urbanističkom uređenju savskog priobalja maštali su i projektovali imaginarne svoje mape, koje bi se mogle i realizovati, najbolje naše arhitekte već decenijama. To, dakle, nije stvar od juče, a pogotovu nije nešto skorojevićko, kako se to sada užurbano nameće.
Posle tragičnog iskustva ovomajskih poplava i heroizma anonimnih volontera, projekat preuređenja ovog dela grada Beograda, morao bi u sebe upisati osnovne vrednosti koje su iskazali ti požrtvovani građani koji su spasavali druge. „Beograd na vodi“, naime, vredelo bi obeležiti raspoloženjem srčanosti i ravnopravnosti, a čitav taj projekat, kako se sada zagovara, upravo je kukavički i segregativan.
Još pre mutnih poplava, čitao sam, u aprilu, dva izvanredna teksta o datom pitanju, koja su pisali o tome najpozvaniji, i iz njih puno naučio o onome što nas možda opako čeka.
Milan Prodanović („Beograd na vodi“, Republika) i Slobodan Giša Bogunović („Savski Teflon siti – Beograd na vodi“, Politika), vrsni poznavaoci arhitekture i urbanizma, saglasni su u tome da bi savsko priobalje trebalo urediti, da bi trebalo izmestiti šine, železničku i autobusku stanicu, ali, i jedan i drugi, ukazuju na kobne manjkavosti nestručnog, a varljivim ekonomskim razlozima nametnutog arhitektonskog projekta „Beograd na vodi“.
Umesto otklanjanja postojećih problema, ostvarenje ovog projekta proširiće i produbiti probleme, piše Bogunović, „od saobraćajnih, preko komunalnih do ekoloških, pa i onih koji se tiču siluete (Beograda), plovnosti Save, opstanka centra“. Izgradnjom velelepnog mola, kakvi se grade isključivo na periferijama gradova, Beograd će u svom središtu podići periferiju, a njegov će centar postati periferna zona. Najzad, umesto da otvori izlazak na Savu, u čemu je bit samog ovog preduzeća, ovakav projekat ga zatvara „vencem visokih zgrada, oblakodera i hotela“.
Smisao je u nameni, a „Beograd na vodi“, kako veli Bogunović, projekat je „namenjen stranim imućnicima“. Stoga je i predstavljen u Dubaiju i Kanu, ali ne i na beogradskom Salonu arhitekture.
Milan Prodanović raskrinkava čitavu ideološku podlogu ovog projekta. Festival nekretnina MIPIM u Kanu, na kojem je predstavljen, „već 25 godina slavi zločine finansijskih špekulacija imovinom, organizovanjem godišnjeg spektakla za bogate i njihove sluge, sa poslovnim razgovorima na jahtama i sa potocima šampanjca. ‘Mipimizam’ je cinična proslava sistematske otimačine i osiromašenja većine stanovnika od prava na grad, i to od strane manjine globalnih menadžera nekretninama i investitora (…) I slomovi 2008, opšta kriza EU i hipoteka bede u južnoj Evropi, tokom proteklih godina, sve je posledica 25 godina ‘mipimizma’.“
Ko ima uši nek čuje!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
