Debilno odeljenje

 Ja, valjda vam to nije nepoznato, volim da zaranjam u dubinske slojeve plitkih tekstova. Svašta se tu nađe. Nepodnošljiva lakoća „srpske misli“, recimo. O Srbima se mora govoriti i pisati samo u pozitivnom kontekstu – pa zar nismo narod najstariji – a ako baš neki Srbin i napravi pizdariju u belom svetu, e onda ćemo – utamniče li ga – insinuirati da tu ipak ima nešto podmuklo, nešto smišljeno da se unize Srbi i „sve što je srpsko“.

Koincidento, na dan kada sam pročitao gorepomenutu žalobnu vest bejah se latio ponovnog čitanja memoara uncle Kita Ričardsa, sjajne, inače, knjige u svakom pogledu. I kakvi su mi utisci- Naše dve Srpkinjice, dame i gospodo, nisu gospodinu Ričardsu ni do kolena. Eh, koliko je samo puta uncle Keith padao sa dopom. I na kakvim sve mestima. Od Bible Belta do Japana. I šta- Ništa. No big deal. Jebiga, imao sam svašta u džepu (i prtljagu), savatali me, vadiću se kako znam i umem, ali ni u snu neću pomisliti – a tek to engleske novine nisu pomišljale – da kažem da sam pao zato što sam Englez ili gitarista Rolingstonsa. E sad, da su naše Srpkinjice naučile da dobro sviraju gitaru – ili da su se latile nekog drugog, što Ameri kažu, „pravog posla“ – ne bi došle u situaciju da zaglave u zatvor sa „užasnim“ uslovima. Morališem li ja- Ma jok, more. Iskreno mi je žao devojaka koje jesu žrtve, ali ne žrtve carinske službe koja ih je savatala, nego žrtve srpskih žutara (i mastermajndova iza njih) koje ih bajagi sažaljevaju, prethodno im – kao i mnogim generacijama od devedesetih naovamo – puneći glave snovima o lagodnom životu u Dubaiju i na splavovima i jahtama.

I tu mi, čorbadžije, pade na um pojam „debilno odeljenje“, lepa srpska složenica kojom se vaktile označavalo odeljenje za decu ometenu u razvoju. Čini mi se, da je pravde, da bi u Srbiji sva odeljenja trebalo da budu „debilna“. Možda bismo u tim odeljenjima naučili neke osnovne stvari. Recimo ovu: da na ovom svetu postoji odgovornost za postupke, da je, nadalje, odgovornost uvek lična, nipošto kolektivna i da je – konačno – ovaj svet vrlo zaguljeno mesto na kome se samo s krajnjim naporima postiže kakav-takav red i još kakvo-takvije blagostanje. Ako bismo to naučili, može biti da ne bismo padali u paniku (i slali protestne note) kad se neka jebiluda iz Kentakija posprdne sa Srbima i kada padnu dve srpske švercerke. E, kada bismo to naučili, možda bi se našao i neki đuvegija da napiše Start me up! Pa bismo se pokrenuli.