Izanđalost

I – šta priča Marinko? Priča svoju staru, izanđalu priču o tome kako ja Srbe predstavljam „primitivnim“ i „nedotupavnim“, a sve u podmukloj (i plaćeničkoj) želji da ih „prosvetim“ i da – svrgavajući Dobricu Ćosića – zasednem na presto Vrhovnog bića srpske književnosti i istorije. Čitaoci sa boljim pamćenjem – ako takvih još uopšte ima – svakako će se opsetiti da sam „primitivnima i nedotupavnima“ nazivao, da ih i dalje nazivam i da ću ih i dalje nazivati – poimence – ne više od, hajde da kažemo, četrdesetak Srba, među kojima Marinko M. Vučinić, fakat, zauzima počasno mesto.

Ali, stavimo prst na čelo i ruku na srce pa se zapitajmo: da li je četrdesetak nedotupavnih dilbera prevelika cifra za jedan narod od otprilike osam miliona duša? Dobro, de, nisu baš svi Srbi iz pomenute kategorije na spisku, ali svi koje pominjem visokoumno smatraju – i to non-stop telale uokolo – da ja kada imenom i prezimenom pomenem nekog od njih, u stvari mislim na srpski narod, samo mi neprijatno da to kažem, pa kažem, na primer – Marinko. Eh, sancta simplicitas.

U subotu se, vidim, u „Politici“ ponovo oglasio i Vlada Kecmanović. Kad sam onomad napisao da sam više očekivao od njega, mislio sam da je Kecmanovićev nacionalizam nacionalizam od sorte Ilariona Ruvarca, Laze Kostića, Branislava Nušića, Stanislava Vinavera, Mihiza, Pekića, Ljube Simovića – nacionalizam kome, uostalom, i sam pripadam ali ne dižem buku oko toga – a ne nacionalizam Pantelije Srećkovića, Marinka M. Vučinića, Dobrice Erića i Ljilje P. Smajlović.

Opet stavite prst na čelo pa se zapitajte – šta je bezočno i šta nekrofilno u izricaju – „nemam dokaza, ali me ne bi začudilo da je deo novca završavao u džepu oca nacije.“ Marinko M. to, naravno, nije u stanju da dokuči, ali sam od Kecmanovića očekivao da zna da u tome nema čak ni moje sumnjičavosti, kamoli optužbe, nego da je to puka retorička figura, aluzija na (vrlo dokazivi) protok ratnih ljudi, ideja i kapitala kroz Ćosićevu gostoprimnicu. Takođe se nadam da Kecmanović ne misli – kao što misli Marinko M – da su moje otrovne paškvile protiv Ćosića (preciznije „ćosićevštine“, ničeg tu ličnog nije bilo) bile motivisane „zavišću zbog većih tiraža Dobričinih romana“, nego mojim – na legitiman književni način artikulisanim – stavom da srpska politika treba da se kroji u srpskoj vladi i srpskoj skupštini, a ne u privatnim mutlacima, prčvarnicama i kockarnicama. I na kraju, moja porodica i ja nismo živeli u seoskoj zadruzi čiji je starorosta bio pokojni Brana, nego smo se u veselju viđali u kafanama, po slavama i na dečijim rođendanima, a između viđanja je svako gledao svoja posla. Što i Kecmanoviću toplo preporučujem.