Uskrs je – kao uostalom i Božić – sjajna prilika za srbifikaciju i banalizaciju hrišćanskih praznika, što je, po meni, logična posledica uticaja doktrine svetosavlja, koja – ima tome već sedamdesetak godina – Srbe ne poučava kako da se upodobe Hristu, nego svim silama pokušava da Hrista prilagodi Srbima i njihovim potrebama.
p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }
Tako se s vremenom i naziv, kako novindžije vole da kažu – „najradosnijeg hrišćanskog praznika“, Uskrsa (iliti crkvenoslovenski Voskresenija Gospodnjeg) izgubio u prevodu na jezik izmišljene tradicije i postao – Vaskrs!
Bivalo je vaktile stidljivih pokušaja, i to sa raznih strana, da se srpskom narodu i senatu skrene pažnja da „vaskrs“ ni na srpskom ni na crkvenoslovenskom ne znači ama baš ništa, ali su ti pokušaji, predvidivo, završili kao džaba krečenje, vaskrs je nastavio da se vrtoglavo uspinje, a kriterijumi da se sunovraćaju, tako da je danas retkost, ako ne i nemoguća misija, čuti u medijima reč – Uskrs. Valjda nije dovoljno srpska, ne zvuči „vekovno“, „starinski“, „tradicionalno“, šta li.
Narodni tribuni, stare srpske zanatlije, bar oni malo pismeniji, priznaće, doduše, da reč „vaskrs“, ne znači ništa, ali da se „primila“ u narodu, sledstveno čemu oko toga ne treba praviti dalje pitanje – narod se, je li, pita – mada podozrevam da bi svaki stari zanatlija, nazovimo ga provizorno Dragan, pao u težak amok, ako bi ga neko, daleko bilo, nazvao Drogan i insistirao da se ubuduće tako predstavlja i potpisuje.
Reči nisu pusti vetar, kako se ovde olako i pogrešno smatra. Netačno (i samovoljno) imenovanje stvari i pojava i te kako utiče na svakodnevni život, a relativizacija značenja na kraju završi tako što političko krilo starih srpskih zanatlija stavi preda te govno i kaže – evo pite – a ti zanatlijama poveruješ i u slast smažeš ponudu.
Ako bi se onaj naš poslovični putnik s Marsa – a i on nam sve ređe dolazi – zatekao ovde u vreme vaskršnjih praznika, nesumnjivo bi stekao utisak da je dominantna religija u Srbiji – Kult Velike Koke Nosilje, kao što je, onomad kad nas je pohodio o Božiču, zaključio da je se smisao tog praznika sečenje badnjaka i pečenje prasadi. Slušao sam tako tokom vaskršnjih praznika radio Beograd, na koji sam – nakon pretvaranja radija B92 u razglasnu stanicu naštelovao (ali ne, bogme, zadugo) auto radio – i na takozvanim talasima Radija Beograd čuo gomile uputstava o bojenju jaja, smatranja o (kuhinjsko-wikipedijskoj) simbolici jajeta, reportaže o takmičenju za najlepše jaje i direktne prenose sa utakmica u kucanju jajima, tako da sam – uzevši sve u obzir – dokonao da nikoga ne treba da čudi što u Srbiji ima toliko jajara i što im odlično ide u životu. Koje i vama želim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
