Kao što smo se u prethodnim nastavcima uverili, političko nasilje, laganje, pljačka i prodaja muda za bubrege u Srbiji imaju plodnu i dugu tradiciju i nećemo mnogo pogrešiti ako ustvrdimo da su u Srbiji pomenute stvari politički sistem čija se statičnost i suštinska nepromenljivost sakrivaju iza čestih promena društvenih uređenja i ustava.
Ključna odlika svih srpskih režima – počev od Kodža Miloševog do Overlordovog – jeste sistematsko gušenje ličnih u korist kolektivnih prava i sloboda. Naravno, iluzorno je našim „državotvorcima“ ukazivati da bez slobodnih građana ne može biti slobodne nacije i da kolektivno blagostanje može postojati isključivo kao zbir ličnih blagostanja.
Rekosmo pre neki dan da su uspešna i bogata samo slobodna društva. To je tome tako (i drugačije ne može biti) zato što tamo gde nema slobode caruje nužnost, a tamo gde caruje nužnost ne događa se ono što se hoće ili želi, nego ono što MORA da se dogodi. Premotajte malo skomračni film proteklih 25 godina, pa ćete se brzo uveriti da je tako. Da li nam je to suđeno? Da li je „razistorija“ tendenciozno surova prema nama? O, ne! Uopšte ne! Determinizam, fakat, postoji, ali „stupa na snagu“ tek nakon što se na njegov oltar položi sloboda. Da nam OVO nije bilo suđeno, da nam je „razistorija“ davala šanse, pokazuju primeri iz naše sumorne istorije, to jest propali emancipatorski pokušaji knjaza Mihaila, kralja Milana i Zorana Đinđića. Zašto su ti pokušaji propali? Zato što smo (većinski) tako želeli! Nemojmo se zavaravati! Život u neslobodi ima i te kakvih preimućstava – pomenimo čari bezobzirnosti, neodgovornosti, suštinskog bezakonja i unosnog posla prodaje muda umesto bubrega – dočim život u slobodi (samo naoko paradoksalno) podrazumeva neizvesnost, težak rad i mnoštvo (samo)ograničenja.
Nevolja sa prividno udobnim, neslobodnim društvima krije se u tome što ona nezaustavljivo srljaju u propast, a tamo srljaju (i vrlo brzo dospevaju) zato što se ne suprotstavljaju nego povlađuju stihijama ovoga sveta. Ovde ne mislim na prirodne stihije, nego na stihije kolektivnog ( JexS-ov „naš identitet“) i ličnog nesvesnog.
Sledstveno je i naša trenutna (i prividna) orijentisanost na evrointegracije posledica čiste nužnosti. Kao što je i uspon Overlorda Vučića bio (para)istorijska neminovnost. Kao što će i neizbežni uspon sumračnih dilbera koji strpljivo čekaju svoj čas, a zbog kojih ćemo debelo zažaliti za Overlordom – biti apsolutna nužnost. Tu više nema nikakvog smisla skidati krivicu sa Obrenovića i svaljivati je na Karađorđeviće, pravdati Tita, a panjkati Miloševića, ružiti Koštunicu, a hvaliti Tadića – i obratno – zato što ovde više ništa nema smisla. Lepo se to videlo pre neko veče, kada je niotkuda doleteo onaj helikopterčić i pokazao nam koliko smo ostali isti i koliko se ništa ne pomera sa mrtve tačke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
