Tužan kao Grčka

Zaokupljeni sopstvenim telešopom, poznatijim kao predizborna kampanja, do nas dođu vesti o nekoj zapaljenoj zgradi, a mi, fini građani, krivimo te blesave Grke što sirote izloge i automobile ne ostave na miru. A priča u koju sa neoprostivom lakoćom poverujemo je ona o lenjim Grcima koji na pomen stezanja kaiša dobiju alergiju po debelom stomaku, pa posegnu za šejkerom za koktel nazvan po sovjetskom šefu diplomatije Vjačeslavu Mihajloviču Molotovu.

A po nešto pažljivijoj pretrazi činjenica, dolazi se do sasvim drugačijih podataka. Kako svedoče posmatrači sa boljim osećajem za ekonomske brojke od ovog kolumniste, stvari su sasvim drugačije nego što to popularni stereotipi govore. Citirajmo. Grčka javna potrošnja (44,6 odsto BDP) je zapravo manja od evropskog proseka, i to manja čak od Nemačke, a posebno od Švedske (55 odsto BDP). Grci ne rade dovoljno? Prosečan broj radnih sati u nedelji u Grčkoj (43,1) veći je od onog u Nemačkoj (35,7), a broj prosečnih dana godišnjeg odmora manji (23 umesto 30). Okej, Grci rintaju, ali mora da su razmaženi, čim se na spomen štednje hvataju fekalnih motki? Greška. Komparativno, ogromna populacija Grčke živi ispod granice siromaštva, a preko 35 odsto mladih Grka jeste nezaposleno.

Svi smo čuli o ukidanju trinaeste plate, na šta su Grci pobesneli poput Zevsa kad mu je Prometej ukrao vatru? A istina je u tome da, prvo, u pitanju nije nikakva trinaesta plata, već bonus koji se dobija za Božić i da u pitanju nije nikakav bonus. Naime, u Grčkoj se godišnja plata ne deli na dvanaest, već na trinaest delova, tako da se učini da za Božić kapne malo više. Ukidanje božićnog „bonusa“ zapravo je prostačko smanjivanje godišnje plate. Troškovi života u Grčkoj su ogromni, a samoubistva su se utrostručila. Krizu nisu stvorili lenji grčki radnici koji pre podne piju metaksu, u podne spavaju, a predveče razbijaju banke, već bogataši i špekulanti iz finansijskog sektora. U pitanju je ekonomska i humanitarna katastrofa pred vratima – za mnoge već u predsoblju ili u spavaćoj sobi.

Ono što je zapanjujuće jeste lakoća s kojom se žrtve proglašavaju krivcima – od čega nisu imuni ni evropski komentatori. Umesto lova na grčke veštice i mitologije o protestantskoj etici i duhu kapitalizma u Nemačkoj, malo solidarnosti ne bi bilo na odmet. Ali i zdravog razuma. Zaista, zar iko pri čistoj svesti može da pretpostavi da hiljade građana razbijaju svoj grad, gutaju suzavac i bubrezima dočekuju pendreke – jer nisu dobili trinaestu platu? I bez ekonomskih analiza, svako lepo vaspitan osetio bi smrad jedne takve interpretacije. Dođavola, barem bi domaća javnost morala biti skeptična prema medijskim interpretacijama demonstranata kao „snaga haosa i bezumlja“. Stvar je bolno jednostavna: kada građani imaju dovoljno hrabrosti da izađu na ulice i da se pobune, uvek ih valja saslušati. Jer po pravilu su u pravu oni, a ne gazde protiv kojih ustaju, a mantra o „lenjom Grku“ i „vrednom Nemcu“ podvaljuje se da bi se prikrili strukturalni problemi nazvani – kapitalizam. Jer, nacionalistička trulež uvek je dobra maska za trulež kapitalizma.

Naopaka logika koja vrišti kukavičlukom pomeriće simpatije javnosti na stranu raznih „anonimusa“ koji navlače maske iz stripa/filma i iz fotelje obaraju sajtove u borbi za „Megaupload“. Dok će grčki radnik i seljak u uličnoj borbi za život biti lenština i parazit ili varvar što razbija stvari unaokolo. Ogromni grčki dug, kažu kapitalističke birokrate?

Institucija evropske skupštine koja demokratski raspravlja o tome šta raditi sa grčkom ekonomijom nastala je na trgovima iste te Atine. A i sama reč ekonomija je grčka i znači domaćinstvo. O nesputanosti, nezavisnosti i slobodi govora kao preduslovu slobode najbolje su pisali Atinjani. I svi koji bi demokratski da odstrane Atinu iz svog društva ili su cinični ili ne znaju ko ih je naučio ostrakizmu. I politici i filozofiji, ali i tragediji i drami.

Atina nešto duguje Evropi? Biće da Evropa mnogo više duguje Atini.