Zbogom, Tale

Biti istovremeno ljubimac i najšire publike i kolega i kritike i pritom ostati netaknut taštinom, nesklon slavoljublju i potpuno prirodan, to je stvar, dame i gospodo, koja retko kom glumcu bilo gde na svetu polazi za rukom. A Taletu je išlo, što no se kaže kao od šale. Istovremeno, bio je i mnogo više od svega toga. Čak je i tenis stizao da igra. Samo intervjue nije voleo da daje.

Mnogo su izgubili porodica, glumište i prijatelji, ali je mnogo izgubila i srpska duhovitost, pa ako hoćete i duhovnost, jer ljudi poput Josifa Tatića jednostavno više nema i – kako stvari stoje – teško da će ih biti. U vremenu opšte prosečnosti i jednodimenzionalnosti, u kome se i umetnici pretvaraju u poslovne ljude i male privrednike, Tale je u svakom pogledu visoko štrčao, bilo da je reč o opštoj kulturi i temeljnoj načitanost (kojoj bi mnogi „dr“ mogao pozavideti) bilo da se radilo o predanosti poslu, bilo o druželjubivosti. Nisam baš načisto da li je ponekad bivao bolji na sceni, za vreme predstave, ili posle, kada se svetla pogase, u Stupici ili na već nekom takvom mestu. Iako je u većim društvima možda i najmanje govorio, uvek je bivao centralna ličnost svih sedeljki zahvaljujući svom neprevaziđenom humoru, urnebesnoj mešavini Bastera Kitona, Alfreda Žarija, Semjuela Beketa i (ponajviše) Taleta. Najviše sam ipak poslednjih godina voleo da sa Taletom nasamo provedem poneko mirno popodne u Stupici u dugim razgovorima o svemu i svačemu, a o bilo čemu da je Tale govorio, to nikada nije bilo obično, kao kada sam ga jednom (kad smo se obojica žestoko zakašljali od klete duvančine), najozbiljnije pitao: je li, Tale, kad si ti propušio, a on mi još ozbiljnije odgovorio: ja u trećoj godini, a ti? Za kraj, ima jedna anegdota, pretpostavljam da je istinita. Na probi neke antičke drame u Budvi, Tale sa sve mačem i u kostimu sedi u kafanici, a Mijač ga zove sa zidina: Ajde, Tale, ide scena mačevanja. Predajem bez borbe, mirno je rekao Tatić. Laka ti zemlja, dobri moj druže.