Kolumbijski pisac i nobelovac Gabrijel Garsija Markes preminuo je prekjuče u svojoj kući u Meksiko Sitiju u 87. godini. Pisac je pre petnaestak dana hospitalizovan zbog upale pluća, a posle osam dana stanje mu se poboljšalo, te je napustio bolnicu. Lekari su ipak rekli da je zbog starosti njegovo zdravstveno stanje i dalje „vrlo krhko“.
Markes je dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1982. godine, a njegovo najpoznatije delo „Sto godina samoće“ prodato je u više od 30 miliona primeraka. Smatra se i najpoznatijim piscem magičnog realizma. Poput mnogih pisaca Latinske Amerike prevazišao je okvire nacionalne književnosti i kulture. Čovek koji je među prijateljima bio poznat kao Gabo postao je heroj celog kontinenta kada se pridružio revolucionaru Fidelu Kastru i kritikovao nasilne intervencije Vašingtona u Vijetnamu.
Vest o smrti jednog od najpopularnijih pisaca španskog govornog područja posle Servantesa odjeknula je širom sveta.
Američki predsednik Barak Obama izjavio je da je svet izgubio „jednog od najvećih vizionara književnosti“, dodajući da je s velikom pažnjom čuvao potpisanu kopiju „Sto godina samoće“, koju mu je pisac poklonio prilikom njegove posete Meksiko Sitiju. „Nadam se da će Markesova porodica naći utehu u činjenici da će njegovo delo živeti među generacijama koje dolaze“, kazao je Obama.
Bivši predsednik SAD Bil Klinton rekao je da je oduvek bio zadivljen Markesovim jedinstvenim talentom i imaginacijom, jasnoćom njegove misli i emotivnom iskrenošću. „Počastvovan sam što sam bio njegov prijatelj i što sam poznavao njegovo veliko srce i brilijantan um više od 20 godina“, kazao je Klinton.
Markesov peruanski kolega Mario Vargas Ljosa, sa kojim se potukao i nije razgovarao više od 30 godina, rekao je da je umro „veliki pisac“. „Njegovo delo dalo je književnosti veliko bogatstvo i prestiž. Njegovi romani preživeće i nastaviće da nalaze nove čitaoce širom sveta“, kazao je Ljosa.
Kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos napisao je na Tviteru: „Hiljade godine samoće i tuge nakon smrti najvećeg Kolumbijca svih vremena. Solidarnost i saučešće njegovoj ženi i porodici… Takvi divovi nikad ne umiru.“
Predsednik Meksika Enrike Penja Nijeto je u ime države koju je književnik prihvatio kao svoju domovinu, izrazio tugu zbog smrti „jednog od najvećih pisaca svih vremena“. Povodom Markesove smrti oglasili su se gotovo svi predsednici zemalja Južne i Srednje Amerike, čiju je kulturu u svojim delima Markes promovisao širom sveta. Zvanične novine kubanske komunističke partije Granma objavile su: „Kultura Latinske Amerike je u žalosti. Gabrijel Garsija Markes je umro.“
Markes je rođen 6. marta 1927. u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena u Kolumbiji, ali je poslednjih 30 godina živeo u Meksiku. Bio je najstarije od jedanaestoro dece Luize Santjago Markes i Gabrijela Elihija Garsije, ali su ga do desete godine odgajali deda i baba, koji su mu pričali maštovite priče.
„Baka mi je pričala o stvarima koje su zvučale fantastično i nadrealno, ali ih je ona pričala kao da su potpuno prirodne“, kazao je Markes. Tako je rodna Arakataka postala „model“ za „Makondo“, selo okruženo plantažama banana u blizini planina Sijera Nevada, gde se odvija „Sto godina samoće“.
Išao je u državni internat u blizini granice sa Bogotom, gde je postao omiljeni đak i strastveni čitalac Hemingveja, Kafke, Dostojevskog i Foknera. Prvo delo objavio je kao đak 1947. Bila je to kratka priča za list El Espectador.
Njegovo novinarsko pisanje bilo je nadahnuto levičarskom ideologijom, kojoj se priklonio uglavnom zbog vojnog masakra iz 1928. u blizini Arakatake, kada su radnici na plantažama banana štrajkovali protiv United Fruit kompanije (kasnije „Chiquita“).
Preselio se u Evropu po dolasku diktature na vlast. U Rimu je učio o kinematografiji, a u Parizu je živeo među intelektualcima i umetnicima prognanim iz mnogih latinoameričkih diktatura tog vremena. Vratio se u Kolumbiju 1958. i oženio se Mercedes Barčom, komšinicom iz detinjstva, sa kojom je imao dva sina.
Nakon što je 1981. optužen da simpatizuje pobunjenike M-19 i šalje novac gerilskim grupama u Venecueli, preselio se u Meksiko Siti, gde je živeo do kraja života.
Pisac koga je Pablo Neruda proglasio „Don Kihotom našeg vremena“, govoreći na ceremoniji u Stokholmu prilikom dodele Nobelove nagrade, naslikao je sliku kontinenta punog „nemerljivog nasilja i bola“, koji „hrani izvor nezasite kreativnosti, pune tuge i lepote“.
U sedamdesetim godinama života ispunio je životni san – kupio je većinske akcije kolumbijskog magazina Kambio novcem koji je dobio od Nobelove nagrade. Pre nego što se razboleo od raka limfnih čvorova u junu 1999, pisao je za svoj magazin. Narednih godina šuškalo se da ima problema sa pamćenjem, ali nikad nije potvrđeno da pati od Alchajmerove bolesti. Ipak, bilo je primetno da se sve ređe pojavljuje u javnosti. Oslabljen od raka, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana „Sećanja na moje tužne kurve“, koji je objavio 2004. godine.
Nije želeo da bude predsednik
Iako se najveći deo odraslog doba borio sa siromaštvom, život mu je kasnije transformisan slavom i bogatstvom. Odbio je ponude da se bavi diplomatskim poslovima i odbacio svaku mogućnost da se kandiduje za predsednika Kolumbije, iako je bio uključen u zakulisne pregovore između kolumbijske vlade i levičarskih pobunjenika. Odbio je i Kastrovu ponudu da se nastani na Kubi.
Ja sam novinar
Njegov otac insistirao je da upiše pravo, ali je napustio studije i opredelio se za novinarstvo. Bio je slabo plaćen i kasnije je pričao kako mu je majka u prvoj poseti u Bogoti rekla da izgleda kao prosjak.
„Ja sam novinar. Oduvek sam bio novinar“, rekao je svojevremeno za AP. „Moje knjige ne bi mogle biti napisane da nisam bio novinar, jer je sav materijal za njih uzet iz realnosti.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
