Razgovor - Diego de Bre, jedan od najuglednijih reditelja u regionu, gost festivala Grad teatar

Duh više ne postoji, sve je materijalizacija

Autor: N. Petruševski

Festival Grad teatar, ove godine smešten u metaforični naslov „Zarad umjetnosti“, kao jednu od glavnih i najznačajnijih ponuda u svom dramskom programu (segment „Prijatelji“), doveo je, kao i uvek, ozbiljno i sjajno Slovensko mladinsko gledališče iz Ljubljane, koje je ovog leta stiglo sa predstavom „Zločin i kazna“, po motivima romana F. M. Dostojevskog, u režiji Diega de Brea. Ovo gostovanje, kao i toliko puta tokom 24 godine, koliko traje budvanski festival, bilo je po svemu pozorišni događaj, pogotovu za „iškolovaniju“ publiku, koja već dobro ume da ocenjuje estetske domete pozorišta.

Odlična dramaturgija, uzbudljiva igra glumačkog ansambla, neobične i groteskne scenske metafore, uz savršenu scenografiju, kostim, muziku i šminku, „Zločin i kaznu“ čine zaista „veličanstvenom i tamnom“ predstavom, kako su zapisali slovenački i evropski kritičari.

Za samog De Brea, to je priča o, kako kaže, vaspitanju srca?

- Zanimalo me je da ispitujem emocionalna stanja, moć straha, nespokojstvo i očaj, beg od stvarnosti, bol zbog izgubljenog i odsutnog oca, izazove života koji čoveka vode preko granica dobra i zla, i na kraju ga dovode do najdubljeg lavirinta krivice i patnje. A najveća provokacija za mene je bila činjenica što je taj tekst toliko mistificiran, i što se toliko bojimo ulaziti u njega. U prilog ovome govori i to što osim adaptacije filmskog reditelja Andžeja Vajde, ne postoji nijedna druga koja je dobra.

Vi ste se u predstavi bavili i adaptacijom?

Najviše me je zaintrigirala ta pretpriča o odsutnosti oca, koja postoji samo u jednom poglavlju u romanu, i to u jednom trenutku kad Raskoljnikov govori o ocu koga više nema. S druge strane, tu je posesivna majka koja svog sina - svoju jedinu ljubav i jedinu vrednost u koju ulaže čitav svoj život, žrtvujući čak i svoju kćerku - nehotice uništava. Opterećuje ga nekakvim dužnostima koje on nikako ne može da ispuni, i ja sam čitavu tu situaciju koristio kao neke „trigere“ koji su pokrenuli zločin, i strašan osećaj krivice koja se ne može oprati.

Raskoljnikov nije čovek koji bi ubijao, nije zločinac, naprotiv, i vi u predstavi upravo insistirate na toj kulminaciji presije i očajanja koji dovode do zločina. Da li time pravite i kopču sa nama i svetom danas uopšte, koji ne zna kuda je krenuo?

Da, sigurno, jer Raskoljnika, u stvari, društvena situacija tera da preuzme neke odgovornosti koje uopšte ne može da ispuni. Ne bavi se njima, to opterećenje ne može da nosi, zato potpuno puca, i to je taj prvi nivo priče koji se tiče nas danas. Ne možemo ispuniti obaveze ovog ludila, nemorala, opšte rasprodaje svih ljudskih vrednosti koje nam se nameće sa svih strana, jer se normalan čovek jednostavno ne snalazi u toj trgovini. Na sve to dolazi i intimni svet - majka koja u životu Raskoljnika postoji kao nekakav ideal, koja ga je ugušila svojom ljubavlju toliko da više uopšte nije mogao da ima neke normalne odnose sa ženama - Sonji Marmeladovoj nikako ne prilazi kao ženi, kao telu. Sve stvari koje se dogode unutar priče samo pokazuju da, kao što je Marmeladov znao da će se desiti zločin, tako i celi svet danas zna u šta ulazi čovečanstvo, i kuda nas vodi ova igra moćnika. Ali, to kao da nikoga ne opterećuje. I kao što Raskoljniku niko ne prilazi da zaustavi zločin, tako i ljudi danas prihvataju da budu samo pioni u rukama moćnih. Zato mi se činilo da „Zločin i kazna“ nije samo priča pojedinca, samo jednog Raskoljnika, nego da je to kalvarija civilizacije u kojoj živimo, a on je samo egzemplar, neko kroz koga to sve ide.

Imali smo priliku da vidimo neke od vaših predstava koje su vrlo angažovane, poput Lorkine „Bernarde Albe“ iz koje ste skoro potpuno izbacili tekst, ili „Sumrak bogova“, u kome analizirate uspon nacizma i fašizma, koja počinje moralnim kompromisima onih koji su „samo“ hteli da sačuvaju svoj kapital?

- Globalno, govorim o čitavom svetu, strašno sam nezadovoljan situacijom, tim izgubljenim duhom koji ne postoji više, tom apsolutnom materijalizacijom. Nekako se ne mogu pomiriti s tim da više nema gotovo nikakvog sistema vrednosti, nikakve etike, morala, ličnog dostojanstva? Kao da ne postoji više ništa osim laži, nekog nadrealnog sveta koji nam se kreira i nameće, i čini mi se da smo danas potpuno ugušeni i izgubljeni. Nema više nikakvog „fit beka“ ni oko čega, i ovi likovi i junaci kojim se bavim u predstavama možda su samo refleksije onoga što živimo. Ali, hoću da verujem da iz ovog „ni iz čega“, neki pojedinci, individualci, ipak pokušavaju da grade nešto što još ima neki duh, neku moralnu i ljudsku vrednost, i zbog toga se i bavim pozorištem. Jer, još je strašnije što izgleda kao da više nema energije da se nađe neka mogućnost, makar i minimalna, kao što je umetnost, da bi se iz svega toga izvukli, ali vidim da su kod nas u Sloveniji ljudi barem počeli pisati o tim problemima, barem su se pojavili!

Kako pozorište danas može da dobije „bitku“ sa stvarnošću kad je pozorišta i glume mnogo više svuda oko njega, a svoje maske gotovo da više niko i ne prikriva?

- Okupiran sam teatrom u kome glumci uopšte ne bi glumili, nego bi došli do prave emocije, do onoga što se zaista dešava. Ali, vidim da se ljudi toga strašno boje - što se više dira u suštinu stvari i previše ulazi u problem, odmah to gledaju da izbegnu. Više im se sviđa da se ništa ne dira, da se ni u šta ne upire prstom, jer se, zapravo, strašno plaše odgovornosti. A odgovornost je i odnos, i emocija, i čulnost, i ponos, i lična sloboda? Zato ljudi danas najviše vole racio jer na nivou racija sve možeš da profiltriraš. Mene, međutim, i dalje okupira teatar koji ima odgovornost, jer to je i njegova jedina svrha - da nešto pokaže i približi publici, i da je dirne na više načina.

Politički teatar

- Možda je došlo vreme za politički teatar, koji bi ljude misaono i emotivno negde pokrenuo. Ali, iza takvog pozorišta opet bi morali stati neki ljudi i podržati ga, nekakva prava i hrabra opozicija političkom i finansijskom establišmentu. To mi se čini da je možda neki izlazak iz ove krize, mada sam svestan toga da, dok god kultura i umetnost od vlasti prose novac da bi nešto stvorili, dok god se umetnici dodvoravaju, dok god su i sami izlobirani i uglavnom pristaju na sve kompromise, apsolutno ne može postojati prava, angažovana umetnost.