Između kompozicije i improvizacije

Ovo je njegova priča o ozbiljnoj muzici, rock’n’rollu, Nju Hejvenu sedamdesetih, zajedništvu i čulno osvešćenom razmišljanju u savremenom džezu sa ličnim potpisom.

– Izbor da sviram bubnjeve u uzrastu od 10 godina bio je vrlo „iz stomaka“. Bio sam privučen izgledom i zvukom ovog instrumenta, bio mi je skroz magičan, a moji roditelji, koji su mi u prvi mah ponudili samo doboš i činele, uvideli su napokon moju čežnju i godinu dana kasnije dobio sam svoj prvi komplet bubnjeva koji sviram i danas. Džez muzika kao tačka mog muzičkog fokusa nije se pojavila dok nisam napunio otprilike 16, a i do nje je došlo iz moje opsednute radoznalosti u vezi sa muzikom uopšte. Naučio sam se svingovanju i improvizaciji u najboljoj džez tradiciji, svirajući uz radio-šou iz Njujorka disk-džokeja po imenu Ed Beach na radio stanici WRVR. Niko od mojih prijatelja nije delio moje muzičke naklonosti u toj tački koja je uključivala Art Ensemble of Chicago, velikane kakvi su Sun Ra, Coltrane, Ornette, Chick Corea, Coryell i McLaughlin.

• Kako se sećate svog odrastanja u Nju Hejvenu i posebno sedamdesetih godina u kojima i sami postajete ozbiljan profesionalni muzički stvaralac, ali oko sebe imate i neke neverovatne muzičke ličnosti u istom gradu?

– Ovo je baš krupna tema za koju sam i lično zainteresovan da konačno objavim miks istorijskih nosača zvuka, intervjua i prikupljenih podataka iz mnoštva različitih izvora, da bi svako mogao da ima jasan uvid i tačnu ideju o tome šta se dešavalo u Nju Hejvenu sedamdesetih. Rođen sam u njemu, odrastao nedaleko odatle i najzad kao tinejdžer živeo u Nju Hejvenu i bio veoma aktivan u svemu što se dešavalo tamo između 1972 i 1979. Vraćao sam mu se relativno često od 1979, kada se selim u Njujork, do negde 1983.

Osobenost koja se odnosi na mnoge ljude koji su se susretali i komunicirali u to doba bila je zainteresovanost za umekšavanje linija između kompozicije i improvizacije, odnosno za mnogo integrativniji način razmišljanja o ova dva modaliteta ekspresije. Leo Wadada Smith, koji je neprestano nastupao blizu Nju Hejvena u ranim sedamdesetim, bio je neobično uticajan na mnoge od nas i smatram ga svojim mentorom.

• Kako su izgledali počeci nove, improvizovane muzike u vašem slučaju i šta mislite – zašto je ta vrsta senzibiliteta počela da se ostvaruje baš tada?

– Mislim da je ono što je predstavljalo odstupanje od džez tradicije, uključujući spontanu energiju ‘60-ih, kao i linearno zasnovanu improvizaciju, bilo način razmišljanja koji se prenosio od fenomenalnih kompozitora kakvi su Ellington, Stockhausen, Mingus, Berio i Jelly Roll Morton. Ono što je razlikovalo Nju Hejven u nekom stepenu bilo je da ste tamo mogli da preživite baveći se kreativnom muzikom bez komercijalnih pritisaka, ali i bez komfora koji Njujork pruža, a da u isto vreme uživate u prednostima svega što se dešava u Njujorku, pošto je samo dva sata udaljen.

• Bar dve stvari su izuzetno dugo trajale u vašoj karijeri – veza sa prijateljima u BassDrumBone i kreativna saradnja sa Anthony Braxton – šta nam možete reći o ovim svojim saborcima i zajedničkim projektima?

– BassDrumBone, sada u svojoj 36 godini postojanja, funkcionišu kao porodica, sa toliko mnogo međusobno zajedničkih iskustava sa muzičkom kreacijom, sa neizračunljivim brojem kilometara proputovanih zajedno, sa životnim izazovima i još mnogo toga. Ta kolektivno nastala muzika počinje sa prirodnom hemijom koja je samo postala jača tokom vremena. Naravno, Braxton (kao i Reggie Workman, sa kojim sam svirao dugi niz godina), ostaje značajan za moj razvoj. Uticaj nekih Brakstonovih muzičkih razmišljanja suptilno je ubrizgan u moja muzička usmerenja, mada to možda nije tako očigledno nekome ko to samo ovlaš sluša. Jedan aspekt njegovog pisanja je uočljiv u našem sadašnjem WHO+2 projektu, a to je njegovo korišćenje simultanih nezavisnih muzičkih modula.

• Kako biste opisali sadašnji status vašeg projekta „WHO+ 2- Music for Quintet by Gerry Hemingway“? Da li ovaj vaš projekat korespondira sa slušaocima serioznog zvuka? Šta je u pomenutom projektu novo u odnosu na 1995?

– Svakako, bar za mene, postoji veza između projekta iz 1995. i ovog aktuelnog, već i u tome što su estetika i formalni obziri, koje često možemo naći u kamernoj muzici, ovde na delu, barem kad je reč o interpretaciji i improvizovanom produžetku materijala koji sam spremio za predstojeći koncert. Druga veza je u postavci instrumenata. Projekat iz 1995. imao je Erika Friedlandera na čelu, a sadašnji projekat koristi gitaru umesto čela, ali su svi ostali instrumenti isti. Međutim, muzika je sasvim drugačija. Naziv svite koju predstavljam je „LSD“, u čast šezdesetogodišnjice otkrića istog, ovde u Švajcarskoj, od strane Alberta Hoffmana. Delo se bavi direktno temom percepcije, u njemu se poznati muzički delovi ne ponašaju onako kako bi to čovek očekivao.

Rođak Ernesta Hemingveja

– Ja sam Amerikanac već trinaest generacija, što moju lozu u Sjedinjenim Državama vodi do samih početaka istorije ove zemlje. Ja i Ernest Hemingvej delimo doslovno isto stablo kroz barem šest generacija, onda sledi račvanje, pa njegova grana postaje moja rođačka. Tehnički govoreći, ja sam njegov rođak u petom kolenu, dvostruko odmaknutom. Ovo otuda što sam dve generacije iza njega. Pa sam tako sedmo koleno Mjurijel Hemingvej, recimo.