Najnoviji roman Svetislava Basare, antifašistička „burleskaö pod naslovom „Mein Kampf“, u izdanju beogradske Lagune, predstavlja zanimljiv književni i politički eksperiment. Književni, jer se, na redak i uspeo način, roman hvata u koštac s vlastitom, neposrednom, tekućom savremenošću. Obično romani koji imaju za temu istorijske prilike govore o prošlosti, dalekoj ili bliskoj, ali uvek sa tzv. istorijskom distancom kao alibijem za oprez, zamenu faktografije izmišljotinom ili poetskom rekonstrukcijom, a u pojedinim slučajevima kao konformizmom oslanjanja na već donete istorijske ocene.
Ovde ništa od toga. Basara umesto poslovičnog opreza pred savremenicima koristi legitimna sredstva književnog preterivanja, umesto da tzv. stvarnosti nudi ravno ogledalo dvodimenzionalnog odraza on slike svija prema drugačijim doživljajima prostora i vremena od onih na koje smo navikli, a već donete ocene dovodi iznova u pitanje ne bi li prevrednovao naše poglede, navike i, možda najvažnije, naše postupke.
Ovo poslednje će verovatno biti najspornije kod čitalaca Basarinog romana. Roman je politički, to jest antifašistički – zato i nosi naslov klasičnog spisa evropskog fašizma – ali ne kao još jedno delo koje psuje već milion puta ispsovanu prošlost od pre pola i više stoleća, već nastoji da detektuje tekući, srpski fašizam. Taj fašizam, kao i sve u istoriji, liči i ne liči na one prošle. Liči, ali ne toliko i ne samo po poznatim posledicama u susedstvu, već po razornim učincima na nas same. Fašizam, to nisu samo prizori rušenih gradova i popljačkanih sela, već najpre jedno stanje pervertovanih vrednosti, psihologije nihilizma, socioplatologije autizma, odbijanja svake odgovornosti, egoizma i unutrašnjeg varvarstva. Srpski fašizam je stanje permanentne nezrelosti odraslih, infantilizam staraca akademika, pljačkaška ekonomija, davno prevaziđeno obrazovanje koje zablesavljuje i ničemu ne služi, isprazni obredi koji ionako tanušnu socijalnu solidarnost čine još lomnijom, institucija bez autoriteta a autoriteta bez pokrića, birokratizacije bez institucionalizacije a autoritarnosti bez ideala, ustavnosti bez zakona (i, ne retko, oslonjenu na bezakonje), suverenosti nasilja, građanstva robova, kulture niskosti, komunikacije nasilja, finansija otimačine, školstva dreke, festivala budalaština, medija gluposti, sporta mamlaza i bitangi, zdravstva obolelog na truljenje.
Srpski fašizam je močvarni, ustajali, smrdljivi ali efikasni mehanizam sveopšteg uprosečavanja kako bi se u smrad potonulo još dublje. Roman je smešten u bolnicu, pripovedač i sebe ne štedi od autokritike („i sam sam povremeno podlegao fašističkom zovu, na žalostö, kaže nam), a to još uverljivijima čini Basarinu demontažu glavnih poluga srpskog fašizma – domaće elite, kulturne i političke, crkvene i medijske. Basarinom pripovedaču nisu izmakli ni sadašnji Patrijarh, ni tekući Predsednik. Ko ume da čita, videće da glavne mete romana nisu zapravo ove figure, već sveopšta duhovna beda koja se izdaje za naše bogatstvo, moralna niskost preobražena u sveopštu veličinu, glupost okrunjena kao lukavstvo ispotprosečnih, potmula mržnja na sve maskirana kao čovekoljublje. Kulturni činodejstvenici, politički i parapolitički dvorjani, akademski mudroseri i medijski stražari prosečnosti verovatno će prećutati ili odbaciti ovakvu dijagnozu savremenosti. Ali njima nije upućena Basarina reč iz romana, već onima koji nisu još izgubili smisao za dostojanstvo, makar i pod baruštinom u koju smo svi zajedno bačeni. Povremeni izlivi humora, apsurda i paradoksa otuda deluju kao proplanci vedrine za lečenje jednog odavno bolesnog društva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
