FILMSKA KRITIKA

Patetične ekspresije snolikog filma

Autor: Dragan Jovićević

Psihoanaliza i film imaju brojne zajedničke korene. Već prve filmske teorije vezivale su se za psihoanalizu, što i ne čudi budući da filmski aparat gradi stanje slično snu. Samim tim, filmski aparat ima ideološko dejstvo, jer sve što je potisnuto zahvaljujući filmu može izaći na površinu tako da film, kao nijedna druga umetnost, na osobeni način predstavlja kompletno vizuelno ostvarenje zabranjenog sna. Kada se upustio u teoriju nečega što je danas poznato kao „snoliki film“, naš čuveni filmski montažer, reditelj, scenarista i teoretičar Marko Babac pokušao je da definiše ovaj žanr, s obzirom na to da filmova o snovima ima na hiljade.

Međutim, istraživanje ga je dovelo do zaključka da je nemoguće celuloidna dela o snovima zatvoriti u jedan žanrovski obruč, jer po svojoj prirodi snoliki filmovi potiču upravo iz prostora ljudske podsvesti, iz koje se autor služi sopstvenim unutrašnjim iskustvom, osobenim, nezamislivim i maštovitijim od same svesti. Filmovi Bunjuela, Bergmana, Felinija, Tarkovskog, Sokurova ili Kjubrika između ostalih, samo su transpozicije njihovih ličnosti, njihova tumačenja sveta neosvešćenog duboko u njihovim podsvestima, njihove individualnosti satkane u genima, duhovnom nasleđu, u prostoru u kome su njihove genijalne stvaralačke persone stasavale.

Međutim, problem kod Kristofera Nolana, proslavljenog reditelja novog serijala o Betmenu, pa i diskutabilnih ostvarenja „Prestiž“, „Memento“ i „Nesanica“ je u tome što svojim najnovijim filmom „Početak“, seli film o snu iz podsvesti u stanje svesti, čineći ga isuviše narativnim za samu ideju „snolikosti“. Iako je mesto radnje upravo u podsvesti glavnih likova, od početka filma Nolan istražuje žanr klasičnog kriminalističnog trilera sa melodramskom osnovom u čemu mu mesto dešavanja radnje služi samo kao sredstvo za demonstraciju tehnološke nadmoći. Glavni junak filma je profilisani lopov, apsolutno neprevaziđen u veoma opasnoj disciplini krađe vrednosnih tajni iz dubine ljudske psihe tokom dubokog sna, kada je čovečje telo najranjivije. Njegova sposobnost naravno koštala ga je onoga najvrednijeg što je imao u životu - porodice, ali sada prilikom novog zadatka ukazuje mu se prilika da ispravi sve greške iz prošlosti, ukoliko uspe da obavi misiju koja naizgled deluje nemogućom. Sa timom agenata, lopova sličnih njemu, on dobija zadatak da izvrše savršeni zločin - da usade ideju u podsvest opasnog neprijatelja, a ne da je ukradu.

Već prepoznatljivog rediteljskog rukopisa, Kristofer Nolan gradi na ovakvoj tematskoj matrici sebi shodnu „spiralnu dramaturgiju“, kojom često u svojim filmovima isprobava mogućnosti i efekte ovako specifične nelinearne naracije. Koristeći se principom „u snu san“, on ipak samo razgrađuje motive priče čini se u nedogled, a koliko god da se trudio da bude jasan u svakoj interpunkciji filma kojima prenosi svoje likove iz jednog stanja svesti u drugo, Nolanu to ipak ne uspeva u svim particijama filma, pa se čini kao da bismo film jednako shvatili i pratili i da je kinooperater u bioskopu greškom pomešao rolne.

Pre svega, kao više nego problematičnom pokazala se postavka, odnosno definicija likova. Glavni junak, u vrlo oskudnom tumačenju Leonarda di Kaprija koji polako počinje da gubi trku sa karakterima izražajnih psihoza koje mu se često nude, dosta je neubedljiv u svojoj potrazi za izgubljenim životnim vrednostima. Svaki sporedni lik u filmu ima gotovo identičan ulazak u priču, jer se predstavlja kroz biografiju, značaj i odmah mu se određuje karakter lika u drami, što je i te kako bilo funkcionalno u filmovima o Betmenu na primer, ali u „Početku“, koji bi trebalo da bude smešten upravo u njihovoj podsvesti, to zaista deluje opterećujuće, banalno i iskonstruisano. Ali Nolanu kao i dosad polazi za rukom da sastavi upečatljiv ansambl, među kojima se našlo mesta za neke on njegovih proverenih glumaca - moćnog Japanca Kena Vatanabea i izražajnog Irca Kilijana Marfija na primer, koji su upotpunjeni svežom pojavom Britanca Toma Hardija i naročito Džozefom Gordonom-Luitom, verovatno najboljim glumcem svoje generacije. S obzirom da je poznat i po izrazitom muškom rukopisu u svojim delima, Nolan i u ovom kao i u ranijim ostvarenjima, veoma malo prostora daje ženskim likovima, te vrlo opskuran lik mlade naučnice deluje kao da je dopisan da bi napravio barem neznatnu protivtežu postojećim muškim ulogama, a patetično melodramatična pojava izgubljene supruge glavnog junaka, čak nije ni karakter već više njegova projekcija. Ženski likovi filma funkcionišu samo zahvaljujući umeću njihovih interpretatorki - Elen Pejdž i Marion Kotijar.

U „Početku“ (u samom filmu termin „Inception“ preveden je kao „Usađivanje“ što i jeste mnogo bliže samom filmu) Nolan ne istražuje nesvesno, niti korene ljudske, želju i maštu, pa čak ni ne otvara unutrašnji svet svog bića. Njegova koncepcija sna je isuviše bukvalna, narativna, iskonstruisana i nedovoljno košmarna da bi bila udaljena od standardnog holivudskog dramatuškog čistunštva. Podsvest je ipak mesto subvezivnog u čoveku, lavirin pritajenih želja, neosvešćenih tajni, vrhunskih strahova, a ne prostor osrednjih ili slobodnih interpretacija klasičnog filma o prevari ili izgubljenoj porodici, kakvim ga Nolan tretira. Ovakvom koncepcijom, čini se, autor bi više voleo da bude teoretičar „snolikog filma“ koji poziva svoj potencijalni auditorijum na raspravu o konceptu razrušenog sveta i vizijama kakvim ga predstavljamo. Ali opet, u vizuelnom smislu, Nolan znalački eksperimentiše sa gotovo svim raspoloživim a neznanim mogućnostima savremenih tehnologija u čemu je, čini se, neprikosnoven. Koliko god neimale dovoljnu podršku u dramaturgiji filma, niti su u potpunosti iskorišćene kao vizuelni narativ, te veličanstvene slikovite ekspresije (odlična podrška još jednog stalnog saradnika, snimatelja Volija Fistera) predstavljaju najbolji deo filma i sasvim dovoljan razlog da se za „Početak“ odvoji čak dva i po sata, koliko ovo ostvarenje (opet bespotrebno rekli bismo) traje.