Reditelj Žanko Tomić je hrabro nastavio realizaciju projekta Malog pozorišta „Duško Radović“ koji je podrazumevao rad na klasičnim komadima adaptiranim za decu. Ne samo da se na taj način dramska dela približavaju deci već se pruža prilika za inovacije teatarskog jezika.
Predstava „Ričard na toboganu“, kao i prethodne koje su na scenu dečijeg pozorišta dovela komade značajnih dramskih autora, prati odvažno ovu nameru. „Ričard Treći“, po kome je nastala predstava, verovatno je najizvođeniji Šekspirov komad, ali ga ova činjenica ne čini jednostavnijim u prikazivanju fenomena zla. Izazov i težina zadatka u rediteljskom učitavanju bili su u ukazivanju na sprege mehanizma moći, koje su ponekad nevidljive usled strategija obmane. Složenost ovog zadatka ogledala se i u obraćanju mlađoj populaciji, koja je zatrpana predstavama (prizorima) nasilja, a one u svojoj multipliciranosti postaju nevidljive.
Maša Stokić, dramaturškinja, i Žanko Tomić logički skraćuju tekst i fokusiraju se, osim na rađanje zla, i na istoriju dvadesetog veka koji je bio pun ratova. Predstava je urađena kao triptih i obuhvata tri perioda čovekovog života: detinjstvo, u kome je začeta klica zla u nevinoj igri na toboganu, mladićstvo, u kome se klica razvija, i pozno doba u kome se vidi slepilo i ogrezlost u bezbrojnim zlodelima. Tobogan, koji se na početku drame koristi za nevinu dečju igru, u poslednjoj fazi postaje staza za egzekuciju i krvoproliće. Ma koliko da se u ranim Ričardovim godinama u njegovom karakteru naslućuje zlo, ono se ne začinje fatalistički, već je posledica odluke, svesnog izbora – Ričard, dakle, odlučuje da bude zao. Ali ovo zlo jedne ličnosti otkriva širi kontekst njegove primene, što pruža priliku da se rediteljskim i dramaturškim rešenjima ukaže na ponašanje i jezik današnjih moćnika: oni nisu samo ličnosti koje uspevaju da hipnotišu društvo, da ga usmeravaju i nameću mu pravila, nego stvaraju podlogu za konstruisanje novog zla.
Iako je centralna ideja unutar rediteljskog koncepta dobro objašnjena, ona se ne realizuje u potpunosti. Osvešćivanje zla je, čini se, trebalo učiniti radikalnijim, bondovski brutalnijim, iako je to prizor na koji današnja deca više ne reaguju. Ili su smenjivanja naivnosti i Ričardovog Zla morala biti naglašenija da bi se čitav užas prikazao s dovoljno ubedljivosti. Ovakvim utiskom ne osporava se vrednost ove predstave, već se ukazuje na jedno značajno pitanje: kako današnjoj deci prikazati moralno složene modele ponašanja. Ta deca nisu samo deca u uobičajenoj „biološkoj i psihološkoj poziciji“, već su izložena dramatičnim iskustvima današnjeg vremena. Prepoznavanje tog iskustva neizbežno nameće i odluku kojim mu se teatarskim sredstvima može približiti i prikazane drame učiniti ne samo prijemčivim za decu, nego i pedagoški delotvornim. A to je uobičajena uloga dečijih pozorišta.
Glumački ansambl je korektno obavio svoj posao. Milutin Milošević, u ulozi Ričarda, od početka do kraja fokusiran, zastrašujuće leden (možda pomalo stegnut na premijernom izvođenju) prikazao je zlo. Pored njega, u ulozi Ričardovog brata Ričmonda, ističe se Miloš Anđelković, a u ulozi Bakingema Ivan Tomić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
