Izložbu „Veliki format“ Velimira Iliševića u Galeriji Studentskog kulturnog centra otvorio je Milan Knežević, vlasnik „Modusa“ i njen sponzor, istakavši da su slike ovog autora izvan svakodnevnih dopadnosti.
„Ilišević njima svedoči da nije sramota slikati i da je još manje sramota raditi u tradicionalnoj i jako teškoj tehnici – ulje na platnu. Ono što Ilišević radi zapravo je već načeo Vitgenštajn svojom tezom kad je rekao da, ukoliko želimo da osvojimo više principe i slobode za čoveka, prvo moramo osloboditi stvari. Stvari se nalaze u zatočeništvu svojih svakodnevnih funkcija i neretko prolazimo pokraj njih kao da ne postoje“, rekao je na otvaranju Knežević i dodao „Uprkos predmetnom, Iliševićeve slike nemaju nameru da podržavaju stvarnost, a još manje da je odražavaju.“ One nisu ni figuracija, niti apstrakcija, a, kako je podvukao, Ilišević u njima uspeva „da savlada veliki prostor likovnog stvaralaštva izbegavajući da te slike budu ljupke, dopadljive i da nose u sebi dozu površnosti.“ Knežević je takođe istakao umešnost autora da od opšteg izdvoji posebno, da razori predmetnost do pojmovne slutnje, uvuče posmatrača u prostor slike.
Ilišević (1965) je inače rođen u Sisku, odrastao u Prijedoru (BIH), a 1989. otišao je u Švajcarsku i tamo, posle prekinutog formalnog studiranja Akademije, slika i postiže uspehe, između ostalog, i kao član Vizarta. Svojim slikarstvom on ukazuje i na prava prirode. Na njegovim slikama možda zato nema ljudi i portreta. Na njima su, kako opisuje za Danas, „tragovi ljudskog činjenja i nečinjenja“. „Nisam od umetnika koji vrše velike eksperimente“, dodaje i potvrđuje da se oslanja na tradicionalno slikarstvo, kao i da referiše na čuvene umetnike.
„Tu se krug suzio. Ostali su samo umetnici koji više nisu živi: Van Gog, Sezan i Sutin. Uvek me iznova inspirišu i oduševljavaju. Vidim da njihovo delo nikada nije do kraja sagledano. Mada, nekad je i knjiga dovoljna da pobudi mnogo stvari. Ili, jednostavno, šetnja kroz prirodu“, zaključuje Velimir Ilišević.
Marijan Munjiza, kritičar umetnosti, navodi kako se na Iliševićevim slikama umesto ljudskog lika pojavljuju saonice, stolica, kao na slici Van Gogove sobe u Arlu, obris prozorskog okna kao na Vermerovim slikama, ribe kao kod Paula Klea, sekira Ferdinanda Holdera itd.
„Svi ovi predmeti i stvari u službi su Iliševićeve introspekcije i to su ‘njegovi’ predmeti i stvari, a samo podsjećaju na ove gore pobrojane i njihove ‘vlasnike’. Samoispitivanje i preispitivanje se na kraju preokreće, i od pitanja o samome sebi nastaju pitanja o svijetu koji nas okružuje“, piše Munjiza.
Iliševićevu izložbu, ukazao je Milan Knežević, podržala je Ambasada Švajcarske. On se zahvalio kustosima Kulturnog centra Novog Sada, gde je izložba viđena prošlog meseca, urednici galerije SKC, koja je takođe omogućila da slike budu predočene publici.
Prava umetnika
„Vizart je profesionalno udruženje umetnika i arhitekata Švajcarske na najvišem državnom nivou. Za njih su mnogo bitniji rezultati rada nego recimo formalno obrazovanje. Samo dugogodišnjim zalaganjem se postaje član. Selektori Vizarta se menjaju svake godine“, objasnio je Ilišević za Danas. Njegova iskustva u Vizartu su takva da kroz tu instituciju, kako tvrdi, „umetnici mogu da ostvaruju svoja prava i da se bore za prava umetnika u društvu“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
