Veliki Lurmanov Getsbi

Zato sam po drugi put gledala Lurmanov film. I upalilo je. Taj Getsbi, Dikaprijev i Lurmanov, novi je junak našeg doba. On nije romantičan ljubavnik koji novac skuplja i troši da bi zaslužio i osvojio svoju izabranicu, već iracionalni tinejdžer koji grabi grandomanske slike o sebi. Njegov preterani kabaretski svet liči na histeričnu non-stop žurku u čast nekog spasonosnog milenijuma. Ali i na prazan mermerni hol, gde je jedini zvuk zveket finih kristala ogromnih lustera, kad zvanice s koca i s konopca pijane napuste zabavni park. Dikaprijeva blaga izveštačenost odlično je predstavila Getsbijevu autokreaciju. U svemu isforsiran i otuđen, stalno mučen zahtevima nezasitog ega i napet, Džejk ni ne može da bude prirodan. Život u iluziji pojačava treća dimenzija. Glumci i teatarski dekor su oko nas, žbunje u vrtovima je na dohvat ruke, slova jure u publiku… ali ništa od toga ne izgleda stvarno, tek polustvarno, kao i veliki junak i njegov identitet. Samo u kratkom kadru, u krupnom planu, dok, već ranjen, stoji na ivici bazena, u očima mu se pojavi spoznaja: ovo je realnost. Kao da se probudi i ostvari kontakt sa svetom koji ga okružuje, koji do tada nije video, sa sobom, događanjima. Međutim, ubrzo, izgovarajući ime svoje opsesije, ponovo pobegne u laž.

Posle prvog gledanja zapitala sam se zašto je ubačen okvir bolnice. Pa još tako bledo, bez opravdanja i objašnjenja. U knjizi ga nema, u filmu je nalepljen i neubedljiv. Da li je Lurman hteo da se poigra sa autoritetom junaka američkog klasika? Ako je pripovedač pacijent pomućenog razuma, umoran od alkohola i nesanice, koliko je autentična priča što je ispričao? Posle drugog gledanja, sa više poverenja u reditelja, mislim da je Karavej odigrao Getsbijev pad. Da bi ga iscelio od adolescencije i razumnijeg, odraslog vratio. Ako je Getsbi simbol nekog vremena, možda baš našeg, Lurman je pokušao da izleči korumpirano mitomansko društvo. Tu leži dodatak Ficdžeraldovom romanu, otud sanatorijum okovan ledom.