Biblioteka na gradskom trgu

Retke su, gotovo nepostojeće, situacije kada vas slika napuštene i prilično devastirane građevine može iskreno obradovati. Međutim, prizor opustelog graničnog prelaza između Mađarske i Slovačke ? sa sve krhotinama od stakla bivših policijskih i carinskih kućica ? u mojim saputnicima i meni izazvala je iskreno ushićenje. Ovo ushićenje je utoliko veće ako dolazite iz države u kojoj se na svim, ali baš svim, graničnim prelazima, administrativnim linijama i drugim simboličkim i stvarnim markerima prevaziđenog shvatanja državne suverenosti, vrše manje ili više detaljne provere dokumenata, sadržaja prtljaga, razloga putovanja? i postavljaju ostala pitanja na koja nije uvek prijatno odgovarati. Nepostojeći granični prelaz kod mađarskog gradića Rojko (piše se Rajka, kod oba samoglasnika u pitanju je zvuk između naših äaô i äoô) utoliko vas više raduje i ako dolazite iz zemlje čija je putna isprava više od decenije bila svetska parija, bolan dokaz da ste sumnjivi državljanin sumnjive državne tvorevine, neko ko se na teritoriju ne pripušta bez ponižavajuće procedure izdavanja vize i pomnog kontrolisanja pozivnog pisma, lokacije smeštaja, sredstava za život, sigurno ćete sami dopuniti listu. Prizor ovih napuštenih građevina dozvoljava mi da maštam o danu kada će se u Srbiju ulaziti i iz nje izlaziti isto tako slobodno kao što je to slučaj između država članica Sporazuma iz Šengena.

Posle užurbanosti, buke i snažnog pulsiranja prostrane i uvek žive Budimpešte, Bratislava predstavlja pravi odmor za čula. Osećaj je sličan onom kada posle dinamične radne nedelje iz Beograda odete na vikend u Novi Sad. Prijatno me iznenađuje što više od sedam godina od poslednjeg boravka u ovom gradu iz prve nalazim pozorišni i glavni trg, poznate restorane, zanimljive ulične skulpture. Međutim, pored ovih poznatih gradskih repera, Bratislava sada nudi i nešto čega se ne sećam: prilično dobro snabdevene javne biblioteke, na otvorenom prostoru, koje okružuju ničim ugrožena stabla, a opskrbljene su i šarenim klupama u podnožju polica. Ova biblioteka u javnom urbanom prostoru naspram klasičnih bibliotečkih ustanova stoji u gotovo identičnom odnosu kao prelaženje granice između Mađarske i Slovačke i ista radnja između Srbije i bilo koje druge države. Prizor nezarobljenih knjiga, na dnevnoj svetlosti i čistom vazduhu, koje uzimaju (i vraćaju!) slobodni šetači koji su granicu prešli bez nepotrebnih kontrola, daje mi za pravo da zamišljam dan kada će ovako nešto biti moguće i u gradovima Srbije. Obe stvari izgleda da počivaju na pristojnosti, poverenju i dobroj volji.