Prolazimo pored table na kojoj stoji Rumunija i onda sledi strelica, pa nešto dalje upozorenje vozačima „Državna granica“, pa se navode mesta koja stoje levo, a koja desno i koliko to do tamo ima kilometara.
A u Vršcu, gradu koji krije jednu od najlepših tajni našeg dela Banata, a to je Vršački breg. Ta banatska retkost već izdaleka štrči i dominira tamo sve do granice prema već pomenutoj Rumuniji. Ne možeš oči da odvojiš od lepote i čuđenja tom kontrastu, kada se iz geometrijski ravnih ploha na hiljade i hiljade hektara obrađene zemlje u visine izvija taj Breg, koje kao da su vrhovi uvek, i za najtoplijeg letnjeg dana kao u nekoj izmaglici. Valjda to sunčevi zraci izvlače paru iz uvek vlažne, guste šume.
Sve tamo do Iriškog venca, spoja Bačke i Srema, tačnije sve do Fruške gore čovek neće naći ovako vredan pejzaž, kontrast sa nepreglednom ravnicom.
Vozila nas je lepa vozačica, vešta poput reli vozača. Istovremeno je vozila, vodila konverzacija sa putnicima, palila cigaretu i menjala CD sa najnovijim hitovima, dok smo udobno zavaljeni u klimatizovanom prostoru razgledali predele negde između Sečnja, Boke i Plandišta.
Banatski predeli su svojom „kreativnom monotonijom“ uticali da se vratim, kao u vremenskoj mašini, u doba kada su me još iz grada vodili kod dede u Banat da se uverim od koga dobijamo mleko, kako se koriste konji, gde raste kukuruz i paradajz…
Mnogo toga nije mi bilo jasno. Stričeva žena je bila Slovakinja, a tetka udata za Mađara, a kako su u Banat, još sa Ćopićevom osmom ofanzivom, doneli ijekavicu iz starih zavičaja video sam kako se strina i tetak odlično jezički uklapaju. Pa su tako usred Banata naučili da mleko zovu varenika, a strina je zdvajala onako krajiški „nijesam, boga mi“. Uz njihove akcente i reči iz slovačkog i mađarskog, to je čitav jedan koloplet. Simpatičan nepatvoreni izraz multikulturalnosti, koja nema ništa sa floskulama zlatoustih profesionalnih prodavača magle.
Iako su svi znali gde su sve živeli Nemci ili Švabe, kako ih Lale zovu, što je, kasnije sam naučio, ispravnije jer su iz oblasti Švabije, gotovo da nisam sretao Nemce. A u tom delu Banata, između Vršca i Zrenjanina bilo ih je nekad dosta.
To sam dobro shvatio kada sam od babe morao da tražim prevod onda kada bi mi počela objašnjavati, na primer:
– Deda je lepo obukao ancug (odelo), a nije ni zatvorio ajnfort (ulaz, hol), ajde ti, a ja ću spremiti rinflajš za fruštuk (užina)!
Nisam mogao od nestrpljenja da sačekam dedu, pa sam se sa drugom popeo na kumovu krušku, pa smo preko ograde gledali niz ulicu kada će deda.
Tog je dana obećao da ćemo sa njim ići da predamo šećernu repu u otkupnu stanicu, a posle će nas voditi i u Vršac.
Put je bio popriličan, a što je poseban doživljaj išli smo kroz atar, između ižđikljalih kukuruza, koji su šumili i uz to pozdravljali, u stavu mirno poređani kao grenadiri. Kako je to bilo doba kada sam bio pod uticajem raznoraznih bajki, očekivao sad da negde uz put iskoči neki Dejvid Kroket, Maor, Vuk Mandušić, silni Ilja Muromec ili bar Kraljević Marko da nas priupita kuda to idemo.
Kada mi je deda svečano uručio kajase da malo sam probam da vozim, izgledalo mi je da ne preuzimam komandu samo nad konjima i putnicima nego i nad svim tim kukuruznim svečanim strojem i onim čudima koja se iza nalaze, pa sam bespotrebno svako malo fijukao kandžijom kroz vazduh iznad sapi konja…
Lepa vozačica utom zakoči malo jače pa se trgnuh, vratih se iz snova.
Ispred mene je, gotovo ispred nosa, sa desne strane bila lepa nemačka rimokatolička katedrala (tako je zovu zbog monumentalnosti iako to nije), zapravo crkva Svetog Gerharda, sa golemim ulazom i otvorenim dverima, kroz koja se moglo videti sve do glavnog oltara, koji je oslikao Karlo Gajger (sv. Gerhard), na drugoj strani crkve.
Odmah na sledećoj krivini, sa leve strane, rumunska pravoslavna crkva u karakterističnom vizantijskom stilu, bogato građevinski izvedena, po zamisli maštovitog prote Trajana Opree. Naravno, tu je i saborna, srpska pravoslavna crkva, najstarija, sagrađena 1728. godine u doba vladike Nikole Dimitrijevića.
Seli smo u kafić, sav u pleksiglasu, funkcionalan i sa lepom šankericom, koja je mimo uvreženog verovanja o Lalama, zapravo Sosama, hitro iznele pred nas šta smo poručili, pa čak i po ko zna koji put pustila nam nekoliko decenija stari hit Led Cepelina (Sters to heven tj. Stepenice ka nebu). Tim sam se stepenicama i sa pogledom na futuristički dekor Sportskog centar Milenijum potpuno vratio iz pomenute vremenske letelice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
