Preozbiljne žene u crnom

Prvo, rok novinarima, u čijem je opisu posla skretanje pažnje javnosti na izvođače „s potencijalom“, nije se dopalo to što se Savages nisu trudile da prikriju ko su im uzori, pa ih je većina doživela kao moderniju verziju „kaver“ benda, dok je jedino – očigledno mladi – kritičar „Gardijana“ istakao da ga je singl „Husbands“ podstakao da razmišlja kako je krajem sedamdesetih moralo biti uzbudljivo kad su se pojavili prvi singlovi post-pank bendova kao što su Public Image Ltd, Siouxsie and the Banshees i Joy Division. (Odmah da mu kažemo: jeste bilo.) Drugo, modni „stručnjaci“ i „stilisti“ su devojkama spočitavali nedostatak seksualnosti i loš ukus po pitanju izbora garderobe (uvek su zakopčane do grla i u pantalonama i martinkama crne boje), što je, je li, u suprotnosti sa opštim trendom razgolićavanja i privlačenja publike fizičkim adutima (bilo prirodnim, bilo onim artificijelnim). I treći razlog – mnogima i najiritantniji – bio je taj što su nedugo nakon što ih je svet uočio devojke „počele da pametuju“ i drže lekcije koje su proizilazile iz manifesta objavljenog na prednjoj strani njihovog LP-ja, a koji je počinjao sledećim rečenicama: „Svet je nekad bio tih, a sada je ispunjen mnoštvom glasova. Galama sve ometa. Glasovi se umnožavaju i pojačavaju odvraćajući vam pažnju.“ I na plakatima kojima su najavljivani koncerti stajala su upozorenja da posetioci moraju isključiti telefone jer je misija Savages „pronalaženje najboljeg načina doživljaja muzike“ koji podrazumeva eliminisanje „glasova što odvlače pažnju“, pa ih je zbog svega ovoga jedan kritičar nazvao umišljenim vedetama i „kulturnim teroristima“ koji su na korak od toga da postanu predmet sprdnje.

Ovakve su ocene, bez sumnje, bile preterane, ali stoji činjenica da je „Silence Yourself“ bio previše ozbiljan album lišen humora i izliva „nežnih“ osećanja kojima su rokerke njihovih godina obično sklone: muzika je bila bučna, jednolična i mračna, lirika onespokojavajuća, a Betina interpretacija miks dramatičnosti Peti Smit i Suzi Su i neurotičnosti Karen O (Yeah Yeah Yeahs). Verovatno je ovo poslednje – uz nesumnjiv talenat devojaka da naprave klaustrofobičnu atmosferu – najviše uticalo da se mnogima (uključujući i potpisnika ovog teksta) Savages dopadnu, a one su u međuvremenu (izgleda) shvatile da „treniranjem strogoće“ mogu da oteraju publiku, te da i nije tako strašno pokazati da imate osećanja i da ste, kao i svi ljudi uostalom, ranjivi. „Imala sam tonu stihova o ljubavi, pa smo htele da nađemo način da ih uključimo u Savages koncept“, veli Dženi Bet. „Postojao je veliki kontrast između 'teške' muzike koju sviramo i emotivnih, 'razotkrivajućih' stihova koje sam donela u studio… Muzika može da kaže nešto što tekst ne govori: ako pevate o ljubavi, a u pozadini imate metalni zvuk basa sve dobija drugačiji smisao u odnosu na to kad vaše izvođenje prati samo akustična gitara.“

Tako smo na „Adore Life“ dobili viđenje ljubavi iz ugla ljute post-pank rokerke uverene da „Love is a disease, The strongest addiction I know, What happens in the brain, Is the same as the rush of cocaine, The more you have the more you crave“ („Sad Person“), koja priznaje da često i ne zna zašto se nekome predala („Is it love or is it boredom that took me up to your bedroom?“ iz „When In Love“) duboko ubeđena da se od pokazivanja osećanja može dobiti samo „Morning in a darkness, The eyes of a storm, suffering, Straight from the gods“ („T.W.Y.G.“) i ništa više. S druge strane, u centralnoj numeri „Adore“ Betova iznosi brojne dileme po pitanju svog odnosa sa ljudima („If only I'd been more shy, And hid every tear I cried, If only I didn't wish to die, Is it human to adore life?“) promovišući usput manifest značajno drugačiji (i kraći) od pređašnjeg, sa osnovnom porukom: ljubav (ipak) vredi tražiti jer potraga je ta koja daje smisao svemu („For the feel of your cold touch, In every bed I leave behind, Is it human to adore life? I adore life.“). Kako je već primetio novinar portala „Drowned in Sound“, radi se o skoro pa autističnom pokušaju definisanja uzajamne veze ljubavi i seksa koji kulminaciju dostiže u završnoj, bauhausovski mračnoj i dramatičnoj „Mechanics“ u kojoj na jednom mestu Betova peva „I want to know the come and go, the mechanics and all the tricks of love“, dok na drugom poručuje „When I take a man, or a woman, they're both the same, they're both human“.

Ako se i može konstatovati da su Savages uvažile kritike i na „Adore Life“ se ogolile (ne, naravno, na način koji su im „stilisti“ savetovali), zadržavajući pri tom sve pozitivno što je krasilo debitantsko ostvarenje (specifična atmosfera, dobra dinamika, precizna izvedba), isto se ne može reći za (pre)ozbiljnost koju i dalje forsiraju kao nekakav zaštitni znak: naći na internetu sliku na kojoj su članice benda nasmejane skoro da je nemoguća misija (novinar koji ih je intervjuisao tvrdi da su ga sve vreme gledale pogledom tipa „ne, ne želim od tebe da kupim polovni ajfon“). Rok muzika u svojim korenima ima i zabavu i humor, a uporno odbijanje Savages da ove „sastojke“ inkorporiraju u svoju muziku može dovesti do toga da ih turobni teret koji su natovarile na svoja leđa jednoga dana prosto zdrobi.

No, hajde da sačekamo treći album. Sada su pokazale da „imaju dušu“, možda u međuvremenu nauče da se zabavljaju i smeju. Za njihovo dobro, a na našu radost.

Ocena: 7/10