„Do 2027. od tog posla nema ništa“: U Grčkoj se povećava radno vreme, u Crnoj Gori smanjuje, a u Srbiji važi stav „Ja ne dam“

„Srećom po vas, moj mandat uskoro ističe pa vi onda izaberite te pametne koji vole da ništa ne rade, a da zemlja ide napred. A ja za vas imam pitanje, kako možete za 35 sati rada da uradite kao za 40 sati? Ja inače mislim da je 40 sati malo radnog vremena. Ja mislim da čovek treba radi više i da mora da radi više“, poručio je Vučić.

Ipak, u poslednjem kvartalu 2023. godine u Srbiji se radilo u proseku 41,9 sati na nedeljnom nivou. Od Srbije radnih sati prosečno ima više samo u Turskoj, gde taj prosek iznosi 43,8 sati, pokazuju podaci Eurostata.

Odmah iz naše zemlje nalazi se i Bosna i Hercegovina sa 41,5 radnih sati nedeljno u proseku.

Broj radnih sati u Srbiji viši je od svih zemalja Evropske unije (EU), a najbliža Srbiji je Grčka, čiji je prosek 39,5 sati nedeljno.

Međutim, prema nedavnim najavama, od 1. jula u Grčkoj se uvodi šestodnevna radna nedelje, a ta obveza će se odnositi na državne službe, komunalne kompanije, banke, organizacije i poljoprivredna gazdinstva koja su do sada radila pet dana u nedelji.

Kako je preneo N1, radnik šestog radnog dana ne sme da radi duže od osam sati i ne dopušta se prekovremeni rad.

Izmenjeni zakon o radu u toj zemlji omogućio je i radni dan koji traje maksimalno 13 sati.

S druge strane, u nama susednoj Crnoj Gori, po svemu sudeći, doći će do smanjena radnog vrmena.

Ministarka rada i socijalnog staranja Naida Nišić najavila je da se do kraja godine u toj zemlji može očekivati uvođenje sedmočasovnog radnog vremena, preneo je RTCG.

Predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ Željko Veselinović smatra da su se dosadašnji koraci u Crnoj Gori u ovom pravcu dobro pokazali.

„Crna Gora je reformom svog sistema pre nekoliko godina značajno povećala zaradu zaposlenih, ukinula rad nedeljom i sada smanjuju i radnu nedelju na 35 sati.To se u njihovom slučaju pokazalo kao efikasno“, navodi on.

S druge strane, Veselinović ne veruje da će u Grčkoj ovo povećanje radnih sati uspeti da se primeni.

„U Grčkoj radnici imaju dosta veća prava nego radnici u Srbiji, koji rade u proseku gotovo 43 sata nedeljno. Nisam siguran, poznavajući grčke sindikate, da će oni dozvoliti da se radno vreme poveća. Tu će, pre toga , svakako biti velikih štrajkova, protesta i demonstracija“, kaže naš sagovornik.

Što se tiče Srbije, on dodaje da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić još jednom, upravo pred 1. maj, ponizio radnike Srbije.

„On je to uradio time što nipodaštava radničke žrtve iz Čikaga, koji su svojim životima platili borbu za prava koja imamo danas“, objašnjava Veselinović.

On smatra da je problem što nema razgovora, već se odluke donose jednostrano.

„Nije sporno da o svakoj temi može da se razgovara, ali ultimativni stavovi tipa „Ja ne dam“ pokazuju suštinu ove vlasti i njihovog odnosa prema građanima i radnicima“, ukazuje on.

Ovakav sistem, kako kaže, odgovara samo pojedinim stranim investitorima.

„Onim investitorima koji pljačkaju budžet Srbije kroz subvencije. Tu su pogotovo kineski investitori, koji su ovde bukvalno grobari radničke klase i koji ne priznaju naše zakone i propise, već brutalno izrabljuju radnike i upravo njima najviše ne odgovaraju bilo kakve promene u društvu i bilo kakve olakšice za radnike“, navodi Veselinović.

S druge strane, koordinator Međunarodne organizacije rada (MOR) za Srbiju Jovan Protić kaže da ne postoje dokazi na bilo kakvom praktičnom iskustvu da se produktivnost rada na bilo koji način poboljšava ili pogoršava time što se produžava ili skraćuje radna nedelja.

„Pretpostavljam da je kod Grka ovo alternativa nekom izdvajanju određene grupe radnika, konkretno onima koji se bave turizmom, pa su im tako omogućili da se i tokom vikenda uvede još jedan radni dan, da se adekvatno raspodeli, ali i da radnici za to adekvatno budu i nagrađeni. To se čini kako bi se prilagodili potrebama korisnika tokom sezone“, objašnjava on.

Protić veruje da su se oni dogovorili sa sindikatima oko toga i da ne donose ove promene na svoju ruku.

„Kod Crnogoraca je verovatno ideja da stimulišu radnike da budu produktivniji zbog skraćenja radnog vremena od jednog sata dnevno. Međutim, upitno je da li će to zaista da dovede do povećanja produktivnosti rada i da se spreči da opadne društveni proizvod, jer je ipak to jedan sat manje za celu privredu“, navodi on.

Protić dodaje da bi morali barem toliko efikasnije da rade, da nadomeste taj jedan sat koliko će raditi kraće.

On podseća da su i u Finskoj i Švedskoj imali takve ekperimetne sa šest časova rada dnevno, ali da to nije zaživelo.

„Kod nas je radna nedelja 40 radnih sati, to ne odudara od međuanrodnih radnih standarda“, napominje naš sagovornik.

On kao veći problem vidi to što se Zakon o radu suštinski nije menjao jako dugo.

„Suludo je da se krovni Zakon o radu ne menja bezmalo već 20 godina. Te 2014. godine su neke stvari redukovane, ali to su bile minimalne promene u odnosu na ono koliko bi trebalo“, ukazuje Protić.

I ovaj aktuelni Zakon imamo problem da sprovedemo puno puta, pa se dešavaju različite zloupotrebe, dodaje on.

Kako Zakon o radu reguliše radno vreme?

Pravnica Milica Mančić Kaćurić za Danas objašnjava da kod nas radna nedelje podrazumeva od 36 do 40 časova nedeljno, ali da malo poslodavaca daje 36 sati radnicima.

„Sve ispod toga se ne smatra punim radnim vremenom, izuzev nekih poslova koji imaju skraćeno radno vreme, jer su to ekstremno teški poslovi“, kaže ona.

Pored toga, kako dodaje, postoji i prekovremeni rad, koji može da bude najviše dodatnih osam časova nedeljno, dok maksimalno tokom jednog dana radnik može da radi do 12 sati.

„Prekovremeni rad mora da bude adekvatno plaćen. Poslodavac može da raspoređuje to vreme, ali ne sme da se pređe prag od 48 sati nedeljno“, objašnjava naša sagovornica.

Mančić Kaćurić podseća i da mora da postoji dnevna evidencija o tome koliko se radi prekovremeno.

„Ipak, javna je tajna da se to tako uglavnom ne radi i da se to ne zapisuje nigde i da dosta ljudi radi više od onoga što ovaj zakon predviđa“, ukazuje ona.

Međutim, kad je radnik u radnom odnosu, on može da kršenje prava prijavi inspekciji.

Onda inspekcija treba da proveri poslodavca, da kontroliše knjige, papirologiju, evidencije i slično. Ali svaki zaposleni svoja prava može da ostvaruje i u sudskom posupku“, navodi Mančić Kaćurić.

Međutim, radnici u Srbiji nedovoljno često pokreću ove radne sporove.

To je, prema njenim rečima, razumljivo, jer poslodavci to doživaljavaju često kao napad na njih i zato je to u Srbiji malo ređe.

„Radnici se trude da zadrže svoj posao pa se ne upuštaju u tako nešto. Uglavnom te sporove pokreću oni radnici koji dobiju otkaz“, kaže Mančić Kaćurić.

Ona ukazuje i na to da je kod nas svest drugačija, što se najbolje vidi kad se ode negde u neku evropsku zemlju.

„U većini tih zemalja se nedeljom ne radi ništa, čak i u Crnoj Gori i u Grčoj kada se ode na more, nedeljom ne rade ni prodavnice, nema gde da se kupi hleb. A kod nas sve radi non-stop i nedeljom radi mnogo toga. A poslodavci to gledaju po principu ako neće da radi jedan radnik, radiće drugi“, ukazuje ona.

Mančić Kaćurić objašnjava i da ne postoje novčane kazne za kršenje radnog vremena, ali postoje ukoliko se prekrši maksimalan prekovremeni rad.

„Ukoliko poslodavac ne poštuje radno vreme propisano zakonom, jedino što može da se desi jeste da mu inspektor rada naloži da to ispravi, ali neće prekršajno odgovarati. Ukoliko, recimo, zaposleni radi preko 40 sati nedeljno, to je prekovremeni rad, ukoliko potpada pod onih 48 časova“, navodi ona.

Međutim, kazna može da se izrekne ukoliko zaposleni radi prekovremeno suprotno onome što zakon predviđa.

„U tom slučaju inspektor može da pokrene prekršajni postupak protiv njega, gde mu sud može izreći kaznu od 600.000 do 1.500.000 dinara, ako poslodavac ima svojstvo pravnog lica, a ako je preduzetnik onda kazna može biti od 200.000 do 400.000 dinara“, navodi Mančić Kaćurić.