Čerčilove zagonetke

Pre trinaest godina Čerčil je izglasan za jednog od najvećih Britanaca svih vremena. Ali njegovu izuzetno dugu karijeru obeležilo je nekoliko spornih momenata, navodi britanski javni servis. Direktor Arhivskog centra Čerčil Alen Pekvud smatra da je Čerčil bio vrlo kompleksna ličnost i iznad svega ljudsko biće koje se tokom celog života borilo sa mnogim protivrečnostima. Između ostalih, tu je pitanje njegovih stanovišta o rasama.

Kada je prošle godine laburistički kandidat Bendžamin Vajtingam na Tviteru napisao da je Čerčil „bio rasista“, to je izazvalo bes ne samo Čerčilovog unuka Nikolasa Soamesa, poslanika Konzervativne partije, već se od Vajtingamovog komentara ogradila i njegova partija. Međutim, kako tvrde istoričari, ovakve opaske nisu od juče.

Čerčil je svakako verovao u rasnu hijerarhiju i eugeniku, smatra Džon Čarmli, autor knjige „Čerčil: kraj slave“. Prema Čerčilovim viđenjima, tvrdi Čarmil, beli hrišćanski protestanti bili su „na vrhu, iznad belih katolika“, dok su Indijci bili „više na lestvici“ od Afrikanaca. „Sebe i Britaniju Čerčil je video kao pobednike u Darvinovoj hijerarhiji društva“, ističe Čarmil.

Čerčilov unuk smatra da je potpuna ludost napasti njegovog dedu. „Govorite o jednom o najvećih ljudi koje je svet ikada video, dete Edvardove ere (period u Britaniji kada je vladao kralj Edvard VII)“. Čerčilova rasna stanovišta neuporediva su sa Hitlerovim ubilačkim tumačenjem rasne hijerarhije, smatra Ričard Toj, autor knjige „Čerčilovo carstvo“.

Osuđivani su i Čerčilovi stavovi o bojnim otrovima. Svojevremeno je kritikovan jer je zagovarao upotrebu hemijskog oružja, prvenstveno protiv Kurda i Avganistanaca. „Ne mogu da shvatim ovu gadljivost prema upotrebi gasa“, napisao je 1919. „Pristalica sam korišćena bojnih otrova protiv necivilizovanih plemena.“ Na ove Čerčilove teze često je podsećao Noam Čomski.

Polemike se i danas vode oko Čerčilovih stanovišta o Gandiju. „Alarmantno je i mučno videti Gandija, kako pozira kao fakir, kako polugo šeta ispred Velike palate u Indiji“, rekao je Čerčil 1931. Takođe je izjavio da Gandi ne bi trebalo da bude oslobođen „pod pukom pretnjom posta“. „Kada je reč o Indiji, Čerčil je bio mnogo više od ekstremne desnice“, smatra Čarmli. „Čak i za većinu konzervativaca, a kamoli liberala i laburista, Čerčilovi pogledi o Indiji između 1929. i 1939. bili su prilično gnusni“, smatra on. Slično mišljenje ima i Toj, koji navodi da Čerčil nipošto nije želeo da Indija načini bilo kakav korak u pravcu osamostaljenja, a bio je i neprijateljski raspoložen prema hinduizmu.

Pol Veston, predsednik Britanske partije slobode, uhapšen je prošle godine pod sumnjom za rasno uznemiravanje jer je na glas čitao neka Čerčilova razmišljanja o islamu. Veston je citirao neke rečenice iz Čerčilove knjige iz 1899, u kojoj on piše: „Koliko su užasne kletve koje muhamedanstvo baca na svoje poklonike. Pored fanatične pomame, koja je kod čoveka opasna koliko i besnilo kod psa, postoji i zastrašujuća fatalistička apatija. Loše navike, aljkavi sistemi poljoprivrede, trome metode trgovine i nesigurnost imovina postoje svuda gde žive sledbenici vlasti proroka.“

Ipak, nedavno je otkriveno da je Čerčil bio toliko fasciniran islamom da se njegova porodica u jednom trenutku zabrinula da bi se mogao preobratiti u tu veru. Njegov kabinet je 1940. izdvojio 100.000 za izgradnju džamije u Londonu kao priznanje indijskim muslimanima koji su se borili za britansko carstvo.

Džonson: Napoleon dobrog srca

Gradonačelnik Londona Boris Džonson povodom pola veka od smrti Čerčila objavljuje svoju knjigu „Faktor Čerčil“, koja je već izazvala dosta polemika. U njoj Džonson tvrdi da je hrabri vođa Britanaca patio od sindroma „malih ljudi“. Visok „svega“ 1,67 metara Čerčil je još u školi bio žrtva podsmeha i maltretiranja većih i jačih dečaka. Džonson tvrdi da je upravo ovo uticalo na neke odluke čuvenog političara koji je imao potrebu da se dokaže. Sindrom niskih ljudi poznat i kao Napoleonov kompleks naučnici objašnjavaju kao stanje u kome niski ljudi svoj nedostatak u visini pokušavaju da kompenzuju agresijom.

Džonson u svojoj knjizi navodi da je slavni premijer u školi bio autsajder, da nikada nije igrao ni u jednom sportskom timu škole, i da su ga zadirkivali zbog govorne mane. Ipak, Džonson kaže: „Hrabrost mu je bila u venama i ništa ga nije moglo zaustaviti“. Dodaje da je Čerčila od ostalih niskih vođa 20. veka razlikovala „dobrota srca“ i sposobnost da saoseća.