Kancelarka Angela Merkel trebalo bi da bude srećna: njena Hrišćansko-demokratska unija (CDU) ne stoji loše u istraživanjima javnog mnjenja, a sama Merkelova stoji jako dobro. Merkelova više nema ozbiljnog rivala u partiji, a leva opozicija razbijena je na četiri stranke. Lek za evropsku krizu koji je ona nudila je prihvaćen, ili je to makar utisak koji kancelarka nameće. U to veruje i većina Nemaca. Ali da li je zaista sve tako lepo i sjajno?
Nije, bar ne u ovom trenutku. Dve stvari mogu da pokvare plan Angele Merkel da dobije novi mandat u jesen 2013. Jedna je u domaćoj politici, njen koalicioni partner, liberalni Slobodni demokrati (FDP) se raspadaju. Čak i ako FDP preživi naredne izbore (što uopšte nije sigurno) slabe su šanse da aktuelna koalicija sačuva parlamentarnu većinu, što će Merkelovu činiti sve više zavisnom od socijaldemokrata (SPD). Dok o ovome ne mora previše da brine dok god je njena pozicija u vladi neupitna, Merkelova je u Zigmaru Gabrijelu, lideru SPD-a, prvi put dobila protivnika kojeg će potceniti na sopstveni rizik.
Ali prava opasnost za Merkelovu je spoljna – evropska kriza. Ako ne bude imala sreće, vrhunac krize biće na početku izborne godine u Nemačkoj što će joj pomrsiti sve pređašnje račune. Uprkos frustraciji koju Nemci osećaju prema Evropi, birači će strogo kazniti one koji dozvole da Evropa podbaci.
Ekonomija Evropske unije klizi ka opasnoj i po svemu sudeći dugotrajnoj recesiji i za to je, uglavnom, sama odgovorna. Dok Nemačka strogim merama unutar evrozone još uvek pokušava da spreči hiperinflaciju, zemlje EU koje su u krizi suočavaju se sa stvarnom pretnjom deflacije koja može imati katastrofalne posledice. Samo je pitanje vremena, ne baš dugog, kada će ekonomska destabilizacija pojačati političku.
Mađarska, gde je na delu unazađivanje demokratije, najavljuje Evropu sa upornom krizom u evrozoni i deflacijom. Raspoloženje u mediteranskim državama EU se usijava ne toliko zbog strogih mera štednje, koliko zahvaljujući politici koja ljudima ne nudi nadu u bolju budućnost. Eksplozivna priroda aktuelnih trendova koja vodi ka mogućoj renacionalizaciji suvereniteta u zemljama EU „odozdo“, u Berlinu je dosta potcenjena.
Kriza je sada došla do Italije i preti da se proširi na Francusku. Sa premijerom Mariom Montijem Italija je okupila svoje najbolje ljude i teško da će Italija ili Evropa imati kvalitetniju vladu u doglednoj budućnosti. Ako Montijeva vlada padne, bilo u parlamentu ili na ulici, četvrta po veličini ekonomija u EU mogla bi biti slomljena. Monti hitno traži pomoć. A pomoći nema.
Situacija u Francuskoj (druga po veličini ekonomija evrozone) takođe ne sme biti potcenjena u godini predsedničkih izbora. Ako većina Francuza počne da veruje da je politika koja se sprovodi nametnuta iz inostranstva – i to iz Nemačke – odgovoriće tradicionalnom galskom tvrdoglavošću. Ključno pitanje nije ishod izbora već razlika u broju glasova između predsednika Nikole Sarkozija i kandidatkinje krajnje desnog Nacionalnog fronta Marine le Pen, odnosno hoće li ona, a ne Sarkozi, u drugi krug protiv kandidata socijalista. Marina le Pen verovatno ne bi bila izabrana za predsednicu Francuske, ali u slučaju plasmana u drugi krug ona bi mogla da preoblikuje i učvrsti francusku desnicu. Sarkozijev debakl drastično bi suzio manevarski prostor njegovom socijalističkom nasledniku kada je reč o evropskoj politici. Pozicija Francuske u Evropi bila bi radikalno promenjena.
I dok će ishod predsedničkih izbora u Francuskoj u suštinskoj meri zavisiti od evropske krizne politike, nemačka vlada se ponaša kao da to nije njena briga. Umesto krize, glavna, gotovo ekskluzivna tema u Berlinu su predstojeći izbori. A ključno pitanje nije šta treba uraditi u interesu Evrope, već šta ljudi u Nemačkoj mogu da prihvate, posebno koliko iskrenosti.
Niko se, ako ne mora, neće ponašati tako da ugrozi svoje šanse na izborima. Otuda je razumljivo da Nemačka uopšte ne želi da uloži ozbiljan napor za rešavanje evropske krize, to je skupo i podrazumeva suviše velike rizike.
Koalicija CDU-FDP radije će iskriviti stvarnost ubeđujući sebe u angloameričku zaveru. Učiniće to pod uticajem onih evropskih zemalja zahvaćenih krizom koje ne žele da prave rezultate i sprovode reforme i čiji je jedini cilj da nateraju Nemačku da ih finansira. Koalicija Angele Merkel se, bar dosad, suprotstavljala realnosti, potpuno ubeđena da svi ostali nisu u pravu.
Dezintegracija Evrope odmakla je mnogo dalje nego što možda izgleda. Nepoverenje i nacionalni egoizmi šire se rapidno uništavajući evropsku solidarnost. Institucionalno, Evropa je na pravom putu od poslednjeg samita, ali preti joj dezintegracija odozdo. Da bi evro bio spasen, što je od suštinskog značaja jer sudbina evropskog projekta zavisi od uspeha monetarne unije, akcija je potrebna odmah: uz neophodnu štednju i strukturne reforme nema drugog puta do uspeha bez održivog ekonomskog programa koji će osigurati rast. To nije jeftino. Ako vlada Merkelove smatra da je dovoljno verbalno podržavati rast, igra se vatrom: sunovratom evra u kojem neće samo Nemci biti gadno povređeni.
Autor je bivši šef diplomatije i vicekancelar Nemačke
Copyright: Project Syndicate/Institute for Human Sciences, 2011.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
