Pravoslavna Rusija – stvarnost ili mit

„Mit o 80-90 odsto pravoslavnih u našoj zemlji – to je samo jedan od pojavnih oblika površnog gledanja na religiju. Po našim računicama, broj pravoslavnih u Rusiji je upola manji – prosečno po subjektima Ruske Federacije 40 odsto. Pri tome je tek njih pet odsto izjavilo da pripada nekoj crkvenoj opštini i redovno posećuje crkvu“, kaže u intervjuu za ruski list „Aganjok“ direktor upravo okončanog projekta Atlas religija Rusije Roman Lunkin i dodaje da „kao i u XIX veku većina ruskih pravoslavaca nije pročitala Sveto pismo“.

Ovi podaci, koji daju realnu predstavu o razmerama i karakteru pastve Ruske pravoslavne crkve, za stručnjake nisu iznenađenje, kaže Lunkin, iznenađenje je kako ga ignorišu i crkva i ruski političari.

Međutim, drugo među Rusima takođe nedavno sprovedeno istraživanje mit o pravoslavnoj državi na neki način je ipak potvrdilo. Prema istraživanju Sveruskog centra za izučavanje javnog mnjenja, koje prenosi Komersant, udeo građana koji misle da RPC utiče na unutrašnju politiku Rusije porastao je sa 44 odsto 2010. na oko 50 odsto ove godine. Još detaljnije: 12 odsto ispitanih smatra da je taj uticaj suštinski, 43 odsto da je taman kako treba („RPC iskazuje svoju poziciju kad je to stvarno neophodno i ne meša se u pitanja koja je se ne tiču“). Ali 23 odsto ispitanih smatra da bi uticaj i uloga RPC trebalo da budu još veći. Ili precizno: „Crkva danas vrši nedovoljan uticaj na život društva i države“, pa bi trebalo aktivnije da učestvuje u razmatranju i rešavanju „pitanja važnih za zemlju“. I najzad, 19 odsto ispitanih smatra da se RPC previše meša u stvari države umesto da se više posveti duhovnim pitanjima.

Teško da će podaci iz jednog ili drugog ruskog naučnog izvora smanjiti podozrivost ili predrasude rimokatoličko-protestantskog dela Evrope kao i zagovornika neoliberalne doktrine prema navodno novoprepoznatoj sprezi ruske države i crkve. Tome zahvaljujući velika su pažnja i brojni komentari naročito u evropskoj katoličkoj štampi posvećeni govoru ruskog premijera Dmitrija Medvedeva pred vrhom Jedinstvene Rusije 16. juna ove godine. Medvedev je tada najavio, i prema evropskoj i prema ruskoj štampi, novi pogled na svet partije, odnosno „jedan vrednosni katalog za koji bi svako u svakom trenutku mogao glasati“, u kome bi se radilo o „tradicionalnim vrednostima sa težištem na moralu, crkvi i naravno naše četiri najvažnije religije“, a što bi učinilo da Jedinstvena Rusija postane atraktivna za šire slojeve stanovništva.

Mada je Vsevold Čapljin, pisac prošle godine predstavljenog „Kataloga moralnih vrednosti Ruske pravoslavne crkve“, za Nezavisimuju gazetu izjavio da ne zna da li će se kodeks Jedinstvene Rusije zasnivati na njegovom Katalogu, on se raduje intenziviranju dijaloga između vlade, partije, društva, crkve i drugih verskih zajednica o pravim i lažnim vrednostima. Ipak, i zapadni i ruski, prema ruskoj vladi kritičniji izvori, sa podozrenjem su povezali „antiliberalne“ izjave s jedne strane Dmitrija Medvedeva s druge strane predstavnika RPC aludirajući time na moguće pogubne posledice učvršćivanja takve veze sve do klerikalizacije ruskog društva. Iako su zapadni mediji u Medvedevu prepoznavali političara liberalnijeg kova od Putina, ovih dana im se i neki ruski mediji pridružuju u podsećanju da je premijer krajem aprila izjavio da „nikad nije bio liberal“ i da je ta njegova izjava sledila samo nekoliko dana pošto je patrijarh Kiril I održao molitvu protiv, kako je rekao, „agresivnog kapitalizma“. I drugi crkveni velikodostojnici utrkivali su se u podsećanju države da „liberalizam predstavlja vrata pakla“, a da je ruska država suviše liberalna i nesposobna da „preseče pupčanu vrpcu koja je veže za antisvet 90-ih godina“.

Iako ne spore da su crkva i druge verske zajednice u narodu omiljeni, a „RPC mnogo omiljenija od Dume“, ruski politikolozi koje citira ruska štampa ocenjuju koketiranje Putina i Medvedeva sa crkvom kao „sumnjiv taktički korak“ namenjen naknadnoj postizbornoj legitimizaciji protestima osporavanih predsednika i premijera. Ipak, podvlači politikolog Dmitrij Orlov za Komersant, o klerikalizaciji ruske države ne može biti ni reči iako crkva nastoji da izvuče koristi iz toga što je država instrumentalizuje. Crkva nema resursa da bude samostalan instrument ili da osnuje partiju, uvereni su ruski eksperti za politički sistem.

Netradicionalni vernici

„Ruski pravoslavci gledaju na Rusiju kao na isključivo svoju kanonsku teritoriju i opiru se pokušajima katoličke crkve da tamo pusti koren“, tvrdi Frankfurter algemajne cajtung u kritički intoniranom tekstu o ruskom (Putinovom, kažu) patrijarhu Kirilu I mada ne propušta da spomene i njegove aktivnosti na pomirenju katoličke i pravoslavne crkve.

Direktor projekta Atlas religija Rusije Roman Lunkin u „Aganjoku“ , međutim, navodi da se u tom istraživanju prvi put izdvojila grupa nepravoslavnih hrišćana: katolici, protestanti, adventisti (pjatidesjatnjiki kao „najekspresivniji i najbrže rastući pokret u svetu“). „U registrima Ministarstva pravde organizacije nepravoslavnih hrišćana na drugom su mestu po brojnosti organizacija odmah posle RPC, čak su pretekle muslimane“, tvrdi Lunkin mada napominje da se u celoj Rusiji oseća „nedostatak“ registrovanih verskih organizacija jer u većini regiona Rusije vlasti nastoje da prikriju aktivnosti, inače sve brojnijih, „netradicionalnih vernika, što on ocenjuje opasnim. „Sada vlast i ne pretpostavlja sa kakvim religioznim zajednicama se može suočiti. Sve su se povukle u senku.“