Problem ekstremisti, ne islam

Ja se slažem s drugim stanovištem. Naravno, ne treba da preterujemo. Ali obmanjujemo sebe ako smatramo da možemo da zaštitimo Britaniju onim što radimo na domaćem terenu. Ideologija je spolja. Razmotrimo Bliski istok. Sirija je sada u stanju ubrzane dezintegracije. Predsednik Bašar al Asad na svirep način pokorava celokupne zajednice koje su neprijateljski nastrojene prema režimu. Mnogi u regionu smatraju da je Asadov cilj da izvrši čistku Sunita iz oblasti u kojima dominira njegov režim i formira zasebnu državu oko Libana. Onda bi postojala de fakto sunitska država u preostalom delu Sirije, koja je odsečena od bogatstva zemlje i pristupa moru.

Sirijska opozicija čini veliki broj grupa. Ali borci koji su povezani s grupom Džabhat al Nusra, koja je ogranak Al Kaide, pridobijaju sve veću podršku, uključujući oružje i novac. Asad koristi hemijsko oružje u ograničenoj, ali smrtonosnoj količini. Silna želja Zapada da ne uđe u sukob potpuno je razumljiva. Ali takođe moramo da shvatimo da smo na početku ove tragedije. Njen potencijal da destabilizuje region je jasan. Ponašanje Jordana je hrabro i služi za primer, ali je ograničen broj izbeglica za koji se razumno može očekivati da primi. Liban je sada ranjiv jer Iran gura Hezbolah u borbu. Al Kaida ponovo pokušava da uzrokuje pokolj u Iraku, dok se Iran i dalje tamo meša.

U Egiptu i širom severne Afrike, partije Muslimanske braće su na vlasti, ali kontradiktornost između njihove ideologije i sposobnosti da vode moderne ekonomije raspiruje sve veću nestabilnost i pritisak ekstremnih grupa. Tu je onda iranski režim, koji je još rešen da napravi nuklearno oružje. U podsaharskoj Africi, Nigerija se suočava s jezivim terorističkim napadima. Francuska je u Maliju vodila tešku borbu da bi sprečila ekstremiste da preuzmu zemlju. Tu su i Pakistan i Jemen. Dalje ka istoku tinja pogranični rat između Burme i Bangladeša.

Shvatam želju da se svet sagleda i objasni u kontekstu lokalnih nezadovoljstava, ekonomske otuđenosti i naravno „ludih ljudi“. Ali da li zaista ne možemo da nađemo zajedničku nit, ništa što povezuje tačke konflikta, smisao ideologije koja sve to pokreće ili bar čini još gorim?

Islam nije problem. S muslimanima generalno nema problema. Većina njih u Britaniji je užasnuta zbog Rigbijevog ubistva. Ali postoji problem u okvirima islama, a njega moramo da iznesemo na sto i budemo iskreni u vezi s njim. Naravno, ima hrišćanskih ekstremista, i jevrejskih, budističkih i hunduističkih. Ali se bojim da sporna karakteristika u okviru islama nije domen nekoliko ekstremista. Njenu suštinu čini sagledavanje religije i odnosa između religije i politike koje nije u saglasnosti s pluralističkim, liberalnim, slobodoumnim društvima. Na ekstremnom kraju spektra su teroristi, ali pogled na svet je dublji i širi nego što nam je prijatno da priznamo. Zato to generalno i ne priznajemo.

To ima dva efekta. Prvo, oni koji imaju ekstremne stavove veruju da smo slabi, a to im daje snagu. Drugo, oni muslimani, koji znaju da problem postoji i žele da urade nešto povodom toga, a dobre vesti su da ih ima mnogo, gube entuzijazam. Borba je u jeku širom Bliskog istoka i van njegovih okvira. S jedne strane su islamisti i njihov ekskluzivistički i reakcionarni stav prema svetu. Oni čine značajnu manjinu koja je glasna i dobro organizovana. S druge strane imamo one koji su modernih shvatanja, koji su prezirali staru represiju korumpiranih diktatora i preziru novu represiju religioznih fanatika. Oni su potencijalna većina; nažalost, loše su organizovani.

Seme budućeg fanatizma i terora, verovatno čak i velikog konflikta, je posejano. Naš zadatak je da pomognemo da se poseje seme pomirenja i mira. Ali priprema terena za uspostavljanje mira nije uvek miroljubiva. Zbog dugih i žestokih konflikta u Avganistanu i Iraku, zapadne sile su oprezne kada je reč o stranoj intervenciji. Ali nikada ne treba da zaboravimo zašto su ovi konflikti bili dugi i žestoki – dozvolili smo da se iznedre propale države. Obe zemlje su počele da se bore protiv istih snaga koje su svuda promovisale nasilje i teror u ime religije.

Ne mora svaki angažman da bude vojni i ne mora svaki vojni angažman da podrazumeva vojnike. Ali neangažovanost u ovoj borbi nam neće doneti mir.

Niti će samu bezbednost. Iako je revolucionarnom komunizmu pružan otpor, on je na kraju poražen jednom boljom idejom – slobodom. Isto može i ovde da se uradi. Bolja ideja je moderno shvatanje religije i njenog mesta u društvu i politici – model zasnovan na poštovanju i jednakosti među ljudima različitih veroispovesti. Religija može da ima glas u političkom sistemu, ali ne sme da rukovodi njime.

Moramo da počnemo s decom, i ovde i u inostranstvu. Zato sam osnovao fondaciju čiji je poseban cilj obrazovanje dece različitih veroispovesti širom sveta da bi učili jedni o drugima i živeli jedni s drugima. Sada smo zastupljeni u dvadeset zemalja i naši programi daju rezultate. Ali to je kap u moru u poređenju s bujicom netolerancije koju je toliko mnogo ljudi učilo.

Sada moramo da budemo jaki i strateški orijentisani kao nikada ranije.

Autor je bivši premijer Velike Britanije – od 1997. do 2007. godine