Unutrašnji dijalog ili vrhovna protivrečnost

Na primer: „Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo davno izgubili.” Kako ova rečenica glasi ukoliko se u nju vrati od čitalaca skriveni njen predmet? Glasi ovako: „Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo Kosovo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i Kosovo koje smo davno izgubili.”

Dvosmislen, predsednikov tekst je i licemeran. Na primer, zaključak mu je: „Živeti, znači ljubiti zemlju po kojoj koračaju deca, a ne samo hvaliti se pobedama svojih dedova.” O kakvoj brizi za decu može da govori onaj koji je naglašeno čest gost na Televiziji Happy koja je nacionalnu frekvenciju dobila za promovisanje programa za decu, a danas promoviše pornografski sadržaj (ne u prenosnom, nego u bukvalnom značenju)?

Vratimo se glavnom predmetu. U predstavničkoj demokratiji, narod, naime, građanke i građani uručuju predstavnicima vlasti pravo da odlučuju o ključnim državnim stvarima. Poziv na tzv. unutrašnji dijalog, u stvari je skidanje odgovornosti sa funkcije čiju bit upravo određuje odgovornost da se odlučuje o ključnim državnim pitanjima.

Na drugoj strani te medalje, u ovoj su zemlji prekonoć, bez javne rasprave, donete odluke o stvarima o kojima se po zakonu one ne mogu donositi bez javne rasprave. Uzmimo za primer samo najpoznatiji, ali ne i najcrnji – primer odluke o izgradnji tzv. Beograda na vodi.

Prema tome, vlast, gotovo bez ostatka oličena u Aleksandru Vučiću, izrugivanje je s vlašću.

Iz određenih, ne nebitnih razloga, Evropska unija i SAD ne nalaze za shodno da kritikuju ovu opasnu vezu između suspenzije političke odgovornosti i širenja ingerencija vlasti na celokupni društveni život. Zašto? Zato što predsednik Vučić u politici prema Kosovu čini po logici evropskog i američkog očekivanja.

Najzad, u tom takozvanom unutrašnjem dijalogu – koji već po svojoj definiciji mora biti dijalog sa samim sobom, dakle, monolog – Vučić je, na sramotu prvaka drugih partija, najavangardniji u priznavanju činjeničnog stanja na Kosovu. On, koji je bio bitni deo problema srpsko-albanskog rata za Kosovo, danas se nametnuo kao ključni faktor mirnog rešenja tog problema, koje je, po logici stvari, vid priznanja nezavisnosti Kosova, preciznije, vid dugoročnog približavanja ovom priznanju, a koje, na kraju krajeva, sam Vučić, u ovom ili narednom mandatu, neće sebi, u svom unutrašnjem dijalogu, dopustiti, da potpiše. To se zove lukavstvo.

Za vreme „unutrašnjeg dijaloga”, kosovski Srbi, da bi uopšte pojedinačno opstali, vremenom će morati da prihvate pasoše, dakle, državljanstvo Republike Kosovo, a iz Srbije će, za ta verovatna dva Vučićeva mandata, otići još oko pola miliona radno vrlo sposobnih, mlađih ljudi, na šta vlada i računa, jer na taj način smanjuje nezaposlenost i likvidira potencijal kritičke inteligencije.

Da li je moguća svetlija alternativa ovako strogo kontrolisanom sutonu budućnosti? Svakako da jeste. Alternativa uvek postoji. Čak i pod vešalima. O tome rečito govori primer Stevana Filipovića: okupljenoj publici, koja je dovedena tu da bude ubijena u pojam pred okupatorom i četnicima koji vešaju jednog patriotu, Filipović je, uzvikujući slobodoraske parole, dao novi pojam o životu i smrti. Ali, alternativa nije u tzv. alternativnim strankama Vučićevoj stranci; alternativa je u alternativnoj politici i u mišljenju: u podršci štrajkovima obespravljenih radnika, od čega ova vlada jedino strahuje, u pomoći nezaposlenima, u sprečavanju nasilnog iseljavanja nemoćnih, i, naravno, u permanentoj kritičkoj misli koja ne pristaje na to da sebe ikada smatra žrtvom.

Kritički misliti znači biti slobodan čovek, a to je status božanski u odnosu na isuviše ljudski status naših političara i finansijskih moćnika, jer oni, uprkos moći da primene nasilje, nisu slobodni ljudi. Slobodni ljudi, koji i u ovoj zemlji jasno i razgovetno govore kako stvari stoje, i čine u skladu sa svojim rečima – oni su Republika Srbija. Jer oni poštuju njene zakone i ustavno pravo na slobodu misli i izražavanja, dok političari ne govore istinu i krše zakone države, a najskuplji biznismeni najveći su joj dužnici.

Na kraju, ali ne na poslednjem mestu: da je srpska politika prema Kosovu bila u skladu s mišljenjem onog ko ovo piše, o čemu svedoči četvrt veka njegove javne delatnosti, Kosovo bi i danas bilo deo Srbije. Zašto? Zato što bi Albanci na njemu živeli bolje nego u sadašnjoj njegovoj formi nezavisne države. Nasuprot tome, prema albanskoj većini na Kosovu vođena je kriminalna politika aparthejda.