Gradnja na truloj osnovi

Branislav Čanak „Jedina dobra stvar je u tome što će Hitler, tonući u svemoć svoje vlasti, napraviti toliko gluposti, da će okrenuti čitav svet protiv sebe.“
Albert Ajnštajn u pismu prijatelju1936.
Tri nedelje posle proglašenja nezavisnosti Kosova, izgleda kao da tamošnji Albanci ne znaju šta dalje posle ovog čina. Na severu, u Beogradu, izgleda da je ista situacija. Deo zvanične Srbije ne zna šta dalje, a deo kao da zna, a bolje bi bilo da ne zna. Razlika je samo u tome što se u Prištini ne prangija, ne luduje, dok Srbija, kao i obično kada je situacija ozbiljna, igra do sada neviđeni performans opšte zbunjenosti i dezorijentisanosti. Ono što je poražavajuće jeste da je Miloševićeva Srbija, u sličnim situacijama, sem besmislenih mitinga, mnogo manje padala u politički i nacionalni kič nego što je to danas slučaj. To se možda može objasniti time što je Milošević ludovao s odloženim plaćanjem, a, evo, jedan od okasnelih njegovih računa stigao je danas, skoro dve decenije posle onog njegovog čuvenog prikaza države-teroriste: Niko više neće da bije Srbe, sada će oni da biju vas. Ova, pak, Srbija, umesto da već dan posle osvajanja vlasti 2000. zatraži plaćanje svih, ili bar većine nagomilanih Miloševićevih računa, pravila se da ne zna ništa o tim potraživanjima i, na kraju, prošla kao i svaki drugi neredovni platiša – zaplenjena joj je imovina.
Najveći problem aktuelne srpske vlasti leži upravo u tome što uporno, detinjasto uporno, odbija da vidi da Srbija, kao i svaka druga država, leži na naslagama istorije. Od toga kakav je kvalitet tih naslaga zavisi stabilnost državne građevine. Naslage skorašnje srpske istorije su više nego trule, a niko – sem, možda, Zoran Đinđić – nije ni pokušao da tu trulež umanji pre svega njenim raščišćavanjem, ali i izgradnjom novih, zdravih potpornih stubova. Kada to ne uradite, tonete iako to ne želite, a tada nikakvi molebani, paljevine ambasada i siktanje na čitav svet ne pomažu. Naprotiv.
Srbija se sastoji od pet principa. O tome je odlučilo nekoliko ljudi koji su dobili izbore. Kada smo za njih glasali, imali smo u vidu sve ono što čini demokratiju. Oni su to zamenili nekakvim svojim principima. Da li bi iko, uključujući tu i prilično nezrelog srpskog birača, glasao za njih da su pre izbora rekli da će, kada nam uzmu glas, sve preurediti prema svojim potrebama?
Srbija već nekoliko godina živi na raznim izborima i referendumima. Još malo pa će postati i zavisna. U toj zemlji žive dve vrste građana: elita koja saziva izbore i referendume i masa koja poslušno dolazi na ta pojila demokratije. Problem je u tome što elita živi veoma udobno i, referendum više ili manje, možda im uzme malo vremena, ali ni trunku blagostanja u kojem uživaju. Masa, čija je dobra većina nezaposlena ili će to već sutra biti, već je platila ogromnu cene istorijske smene elita. Ili, da li je uopšte i bilo smene? Možda zato sve ovo mnogo košta. Nije lako nahraniti dve elite istovremeno.
U Srbiji postoje političari koji, evidentno, raspolažu Srbijom. Pored onoga što su uzeli u divljačkim i nezakonitim privatizacijama, sada uzimaju i celu državu. Nećemo u Evropu, kažu oni. Samo vlasnik nečega može da kaže gde će se njegova imovina kretati. Kada je reč o nečemu što se zove res publica, onda se tako i radi – javno. Ali ne referendumom, već narodnom voljom izraženom – 5. oktobra 2000. Od tada pa sve do danas nije bilo političarčića koji se nije kleo u evropske, pa čak i u atlantske integracije i, možda samo na osnovu toga, dobijao po neki glas. Svi glasovi koji su dati, od DEPOS-a do DOS-a, dati su i ZA evropske integracije.