Žene bez zaštite i država bez moći

I upravo oko toga se sve i vrti. Građani poštuju zakonske obaveze dok država, koja bi prva trebalo da poštuje zakone Republike Srbije, ni tri pišljiva boba ne daje za njih. A trebalo bi, jer onda je cela priča oko pozivanja na zakone, institucionalni sistem, priključenje EU, pozivanje na civilizacijske vrednosti, ljudska prava i navodne brige države za svoje građane, u potpunosti besmislena, jer država poziva građane u svakoj prilici da poštuju zakone, a ona se ponaša tako kao da je njeni zakoni uopšte ne dotiču i ne obavezuju ni na šta.

Ono u čemu građani Srbije žive i sa čim se suočavaju kada traže pomoć od državnih institucija svodi se na sledeće – loša koordinacija pravosudnih organa, policije i centara za socijalni rad, nepostojanje centralne evidencije o nasilju u porodici, nestručne procene službenika i službenica, zatim predrasude prema ženama, ali i slabi kapaciteti nadležnih institucija. To se najbolje videlo u ova dva slučaja koja su rezultirala višestrukim ubistvima. Žrtve su mesecima prijavljivale nasilje policiji, a policija nije reagovala. DŽaba se ministarka pravde onoliko hvalila da je novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici revolucionaran i da će posle njegovog usvajanja svi problemi biti rešeni. Nije sporna statistika o tome da je nekoliko desetina nasilnika udaljeno iz stana, a primljeno više od 100 prijava nasilja. Problem je u lošem zakonu i zatim i u njegovoj primeni. Najblaže rečeno, zakon je neprimenjiv u praksi, pošto je nedorečen, baš kao i većina propisa u Srbiji. Jer šta se dešava kad policija udalji nasilnika iz porodičnog stana. Nasilnik može da se vrati i da ubije ženu koja mu je to „smestila“. Drugim rečima, zakon nije predvideo mogućnost kontrole kretanja nasilnika a ni sankcije ako se onaj kojem je izrečena mera zabrane približavanja tu odluku prekrši. Praktično, država nema mehanizam kontrole, kao što ga ima za povlašćene osuđenike u kućnom pritvoru, koji nose nanogicu.

Problem je i to što kad žrtva prijavi pretnje policiji, iz policije dolazi odgovor da su oni nemoćni dok se nešto ne desi. To nešto je najčešće ubistvo, a tada je već kasno za reakciju. Na taj način, a nasilnici su toga veoma svesni, država dozvoljava nasilnicima da godinama maltretiraju žene. I na kraju, zapravo se bavi posledicom, a ne uzrokom. Baš kao i razne komisije, saveti, akcioni planovi za sprečavanje nasilja… Iskreno, državu suzbijanje porodičnog nasilja ne zanima jer ne donose političke poene. Bitnije je postaviti čuvare kontejnera, zid oko romskog naselja, podići jarbole, pravljenje fontane… Zato su i sva obećanja o tome da će se država obračunati sa počiniocima nasilja u porodici, u svojoj suštini i lažna.