Kuda leti bumerang?

Obećanje je, doduše, imalo i jedan mali uslov – ako se satiranje Sarajeva oduži. Ili Kusturica nije baš goreo od želje da postane bosanski Jan Palah, ili opsada Sarajeva nije trajala dovoljno dugo, bar po njegovim kriterijumima. Osetljiviji nos je odmah mogao da nanjuši kako u Kusturičinom zavetu nešto smrdi, ali ne na spaljeno ljudsko meso većna pokvarena jaja.

Sličan miris promašaja širi se ovih dana srpskim medijima iz verbalnog okršaja žitelja sela Kremna, Bioske, Stapara i Vrutaca sa direktorom parka prirode Mokra Gora Emirom Kusturicom. Seljačka buna je počela na zboru seljana 11. septembra u Kremnima, sazvanom povodom uredbe Vlade Srbije da se park prirode Mokra Gora proširi za 5500 kvadratnih kilometara. Pošto u tu površinu ulaze i njihova imanja, meštani su se pobunili braneći neprikosnovenost privatnog vlasništva. Problem je nastao kad su neki učesnici protestnog skupa u legitimnoj odbrani i zaštiti svojih interesa posegli za teškom šovinističkom artiljerijom, poručivši Kusturici da ide u Novi Pazar ili Istanbul. Posredstvom starog dobrog RTS-a, vest o šovinističkom ispadu u Kremnima odjeknula je snažnije od prve ustaničke puške. Na nesrećne Kremance obrušile su se topovske salve žestokih osuda sa svih strana. Brojne javne ličnosti ustale su u odbranu ugroženog direktora, od novopečenog ministra kulture Nebojše Bradića, preko Mikija Manojlovića, estradnih umetnika Seke Aleksići Neleta Karajlića, pa sve do majstora za pozorišnu rehabilitaciju kvislinga, dramskog pisca Siniše Kovačevića. Šlag na tortu stavio je Dobrica Ćosić, tradicionalno osetljiv na izlive netolerancije, koji je prvo pružio podršku Kusturici usmenim, telefonskim putem, a potom je u Večernjim novostima objavio pismo emotivno obojenog naslova „Stidim se psovača“. Ćosićje, između ostalog, napisao da su ga kremanski govornici „ponizili kao Srbina i pisca“, da su „neki ljudi prostački, mrzilački, ‘srpski’, ‘pravoslavno’, vređali Emira Kusturicu, velikog umetnika i velikog patriotu, i pretili mu progonom u turske zemlje“, te da je Kusturica čovek koji štiti „patrijarhalnu kulturu užičkog kraja koja nestaje“.

Da su mi mokrogorske vrane mozak popile, pomislio bih da je Ćosićzakleti borac za prava manjina, a da je Kusturica čovek koji je spreman da velikodušno žrtvuje svoju rediteljsku karijeru e da bi zaštitio prirodu u užičkom kraju. Međutim, činjenice su malo drugačije. Ćosićje autor teze o humanom preseljenju, jedan od glavnih kreatora nacionalističke ideologije koju je Miloševićprigrlio krajem 80-ih, čovek koji je ubedio Radovana Karadžića da stane na čelo SDS, bio s njim u stalnoj telefonskoj vezi tokom rata, dok je Rašo humano preseljavao i etnički čistio po Bosni, sprovodeći u delo ideje Dobrice Ćosiće i njegove sabraće po peru i tituli akademika. Upravo je Ćosićjedan od najprilježnijih tvoraca sveta u kojem su izlivi verske i nacionalne mržnje mogućni i poželjni. Kremanci su u odbrani od osione države posegli za oružjem koje im je u ruke tutnula srpska intelektualna elita. Da su u javnom govoru proteklih decenija dominirale ideje građanskih prava, nepovredivosti privatne svojine i građanske neposlušnosti, seljani bi se pozvali na njih i time ozbiljno utemeljili odbranu svojih prava. Nije teško zamisliti da bi se u Kremnima na sličnom skupu pre 30-ak godina pozivalo na bratstvo i jedinstvo koje treba čuvati kao zenicu oka, a ne na progon inoplemenika. U međuvremenu, moda se malo promenila, a poznati modni kreator Dobrica Ćosić, koji je skrojio maskirne uniforme po meri srpskog čoveka, sada bi da se odrekne svojih modela iz kolekcije „Proleće-leto-jesen-zima, odavde do večnosti“.

Ni Kusturica nije imun na širenje raznih oblika mržnje. Njegovi proevropski branitelji kao da su zaboravili šta je ovaj, kako rekoše radikali u svom pismu podrške, „iskreni patriota i poznati antiglobalista“, urlao na mitingu „Kosovo je Srbija“ pre samo sedam meseci, stojeći rame uz rame sa pomahnitalim Koštunicom i razularenim Nikolićem. Tada je Kusta svoje političke neistomišljenike nazivao miševima koji se kriju u mišjim rupama. A miševi se ne proteruju, ni u Novi Pazar ni u Istanbul. Miševi su štetočine koje treba pomoriti svim sredstvima – mišolovkama, mačkama i mišomorom. Kusturica bestijalizuje svoje protivnike, čime ih ekskomunicira iz pravnog poretka i stavlja na tacnu podivljaloj gomili koja je tih dana svetila Kosovo devastirajući i pljačkajući Beograd. Ovaj ispad slavnog reditelja nije nikakvo iznenađenje. U tekstu „I Kusturica je kriv“ (u knjizi Bodežu srcu) Mirko Kovačnavodi Kusturičine reči objavljene u pariskom Liberation-u 21. oktobra 1991. godine, gde on Slovence naziva „austrijskim konjušarima“ koje su „naši preci za vreme Prvog svetskog rata izvukli iz bečkih govana“. U istom tekstu Kovačcitira i Kustinu predratnu, proročku izjavu „Sve će njih Slobo srediti“. Kusturica se čudi što mu se bumerang, koji je bacio ciljajući konjušare, miševe i ostalu izdajničku gamad, sada vratio i tresnuo ga pravo u lice.

Svega ovoga ne bi bilo ni da je, recimo, direktor parka prirode Mokra Gora izabran na regularnom konkursu. Teško da bi Kusturica tu prošao kao najbolji kanidat, osim ako ga za to mesto ne kvalifikuju ljubav prema prirodi i mržnja prema sitnim glodarima. Srećom po Velikog Župana Nemanju, u Srbiji se vladari ne drže zakona kao pijan plota. Ipak, nije sve tako sjajno kao u ona zlatna vremena kada su kraljevi poklanjali dvorskim umetnicima velike posede. Danas ih daju samo na upravljanje.

Fotomontaže: Recycle Bin Laden