Da li će nemački kapital oživeti, ili dokrajčiti, srpske farme

Dakle, treba da se uradi sve ono što se zove podrška investitorima. Klemens Tenis je sa svoje strane najavio da njegova kompanija planira da u srpsko tržište uloži 300 miliona evra i da podstakne proizvodnju svinjskog mesa i izvoz. Prema zvaničnim podacima klanicama se u ovom trenutku isporučuje oko 2,8 miliona svinja, dok nemački proizvođač mesa planira proizvodnju od četiri miliona. Vlasnik kompanije Tenis naglašava da ne dolazi u nameri da potisne srpskog poljoprivrednika sa tržišta, već da podstakne proizvodnju svinjskog mesa i izvoz.

I dok se, s jedne strane, srpski ratari boje da bi Tenis mogao da zakupi 15.000 hektara oranica, s druge strane stočari pozdravljaju ulazak te kompanije na naše tržište jer su u njoj prepoznali ozbiljnog kupca svinjskog mesa. I mišljenje stručne javnosti je podeljeno, a preovlađuje stav da Srbija ima mogućnosti da sama razvija svoje stočarstvo. Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, objašnjava da je stočni fond u Srbiji najviše stradao zbog neodrživih mera agrarne politike.

– Da je država ponudila domaćim proizvođačima ono što je ponudila nemačkim, to bi naišlo na odobravanje. Da su, dalje, naši ljudi iz dijaspore dobili podršku da ulažu u Srbiji, to bi bile investicije bez sufinansiranja i bez međunarodnih kredita, koje će kasnije građani da otplaćuju. Ovako, po treći put se nalazimo u predizbornoj kampanji, što znači da sa rezervom treba prihvatati predizborna obećanja. Utoliko pre što od prethodnog obećanja da ćemo dobiti milijardu evra za izgradnju kanalske mreže nismo videli nijedan prokopan kanal u Banatskom šoru ili u centralnoj Srbiji. Ma čak nijedan dinar odobrenih sredstava nije investiran u kopanje bunara na seoskim gazdinstvima – tvrdi profesor Ševarlić.

Prema njegovom mišljenju, nečinjenjem u agraru poslednjih godina došlo je do gašenja brojnih farmi, obustavljanja proizvodnje, nestanka gazdinstava. Naš sagovornik postavlja pitanje zašto sve srpske vlade, a posebno ova, uništavaju srpskog seljaka i srpsko selo. Kao argument za tu konstataciju navodi podatak da je u periodu od 2002. do 2012. godine ugašeno 150.000 poljoprivrednih gazdinstava. Nigde u svetu, naglašava Ševarlić, nije nestala jedna petina porodičnih gazdinstava u periodu od samo deset godina. Očigledno da je ovde na delu uništavanje poslednjeg bastiona nacionalne održivosti, a to su seoska domaćinstva i porodična poljoprivredna gazdinstva. Kao primer dobre brige o poljoprivredi on navodi Dansku, za koju kaže da pored razvijene industrije ima razvijenu i poljoprivredu.

– Danska je ograničila zemljišni posed na 300 hektara, uz obavezu da farmeri žive na farmama. Usvojili su strategiju za 25 godina da celokupnu poljoprivrednu proizvodnju prevedu u organsku. Ugledajući se na njih, Srbija treba da forsira svoju proizvodnju nemodifikovane soje po kojoj trenutno zauzima drugo mesto u Evropi, kao i da poveća proizvodnju genetički nemodifikovanog kukuruza, sa kojim sada zauzima deseto mesto izvoznika u svetu. Da smo proteklih 15 godina samo na bazi NMGO soje i kukuruza organizovali stočarsku proizvodnju i prerađivačke kapacitete, imali bismo veći izvoz poljoprivrednih proizvoda i po tome bismo bili prepoznatljivi. Takođe, Srbija ima 424.000 hektara neiskorišćenog poljoprivrednog zemljišta, od čega bar 100.000 hektara može u toku jedne godine da se sertificira za organsku proizvodnju i na njima uposli mnoštvo poljoprivrednika. Najzad, kada bi na još 100.000 hektara zasadili tri vrste drvenastih cvetnica – bagrem, lipa i kesten – dobili bismo bazu za ekološki bezbedne medne prinose pa nam ne bi trebali krediti, koje će generacije otplaćivati – navodi Ševarlić.

On podseća da trenutno u državnom aparatu nema razumevanja za poljoprivrednu proizvodnju, a to najbolje ilustruju agrarni budžeti, koji su oštećeni po različitim osnovama proteklih godina do iznosa od 21,4 milijarde dinara. Iako poljoprivredni budžet treba da iznosi minimum pet odsto od budžeta države, a to je 56 milijardi dinara, Ministarstvo poljoprivrede dobilo je 40 milijardi.

– Ako su svi u državnoj administraciji dobro razumeli poruku Tenisa da ova kompanija računa da se Srbija priključi državama izvoznicama mesa, onda sa vrata svinjogojstva treba da skine kugu. To je tema od koje veterinari beže godinama, trošeći novac za njeno iskorenjavanje, a u stvari sve je na početku, još uvek vakcinišemo svinje i meso od njih ne može ići na EU trpezu – navodi u svom komentaru urednik časopisa Gazdinstvo Čedomir Keco.

Ševarlić: Ništa od izvoza u EU

– Nijedan strani investitor ne dolazi u Srbiju ukoliko nema garanciju političara, odnosno države da će dobiti uslove koje drugi nemaju. A ti uslovi se u ovom slučaju odnose na preuzimanje zemljišta, plaćanje radnika u naredne tri godine i obezbeđenje subvencija za sva ulaganja u opremu. Reč je o opremi za prasilišta i tovilišta, preko klanica do izgradnje po jedne bioenergane za svaku od tih farmi. A sva oprema biće uvezena iz Nemačke. I najzad, to što u Srbiji postoji zakonska obaveza vakcinisanja protiv svinjske kuge neće omogućiti investitoru da izveze svinjsku šniclu ni u svoju zemlju, a kamoli negde u Evropsku uniju. Ko će, pored dotičnog investitora, od naših kreatora agrarne politike imati vajde, pokazaće vreme – komentariše za Danas Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, i dodaje da nam preostaje plasiranje svinjetine u Rusiju, po beneficiranim cenama.

Tenis: U Srbiji smo zbog izvoza mesa

– Nemamo nameru da izvlačimo novac iz Srbije, već da prihode od posla koristimo za dalje investicije u svinjogojstvo. Takođe, ne dolazimo na tržište s namerom da smanjimo domaću proizvodnju, već da je pripremimo za izvoz. Tenis u Nemačkoj ima 17.000 poljoprivrednika dobavljača, koji su porodična preduzeća i koji dobro žive od toga. Izvozimo u 98 zemalja i raspolažemo sa 16 izvoznih biroa, koji će biti u situaciji da izvoze i srpsko meso – poručio je Klemens Tenis, vlasnik kompanije.