Modeli otpora prekarizaciji

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }Imamo sveže podatke o odnosu radnika prema sindikatima, iz našeg letošnjeg istraživanja prekarnosti na uzorku od blizu 1.800 ispitanika. Podaci se odnose na medijske radnike (uglavnom novinare) i radnike „bez zanimanja“ (tj. bez škole veće od osnovne i bez bilo kakvih kvalifikacija).

U članstvu sindikata je 15 odsto od ukupnog broja novinara (po sopstvenoj oceni, aktivno – osam odsto). Stopa sindikalizovanosti fizičkih radnika je nešto veća (18 odsto) ali je aktivitet manji (pet odsto). Ako pretpostavimo da medijski radnici, kao grupa radnika koji imaju najviši nivo obrazovanja i fizički radnici, kao grupa radnika sa najmanjim obrazovanjem, mogu da reprezentuju celokupno radništvo, tj. da njihovi proseci odgovaraju opštem proseku, onda možemo da kažemo: u članstvu sindikata nalazi se nešto manje od četvrtine zaposlenih radnika (23 odsto).

Poverenje u sindikate nema 54 odsto medijskih radnika, 38 je neodlučno ili ne zna da odgovori, dok svega osam odsto izjavljuje da ima poverenja. Fizički radnici imaju više poverenja u sindikate (18 odsto), broj neodlučnih je isti kao u slučaju novinara, a postotak onih koji nemaju poverenje iznosi 43 odsto. U proseku, poverenje u sindikate ima 11 odsto radnika, dok nepoverenje karakteriše tačno polovinu radnika (ostali su neodlučni).

Novinare smo pitali i o nivou zadovoljstvu radom medijskih sindikata. Pokazalo se da su novinari nezadovoljni svojim sindikatima. U proseku zaposlenih i nezaposlenih novinara, nalazimo 45 odsto nezadovoljnih, 48 odsto neodlučnih i svega sedam odsto zadovoljnih radom sindikata. Ako sa jedan označimo najveće nezadovoljstvo, a sa pet najveće zadovoljstvo, prosečna ocena koju novinari daju svojim sindikatima iznosi 2,39 – reklo bi se „jaka dvojka“.

Meni je najfrapantniji bio podatak da je čak 42 odsto zaposlenih novinara odgovorilo da ne zna da li njihov poslodavac poštuje ili ne poštuje pravo na sindikalno organizovanje! Toliko o njihovom odnosu prema sindikatu i njihovoj sklonosti ka „samoorganizovanju“.

* * *

Pa dobro, „A di su naši sindikati?“. Dva banalna odgovora u stvari nisu odgovori već pre ukazivanje na kontekst svakog aktivizma i svakog samoorganizovanja. Koji su to dominantni banalni odgovori? „Tako je i u svetu!“. Jeste, ali to što je tako i drugde ne doprinosi odgovoru na pitanje zašto je tako kod nas, a uostalom ni odgovoru na pitanje: zašto je tako u svetu. Drugi odgovor se takođe odnosi na kontekst. Kaže se, „pa tako stoje stvari i sa drugim političkim i društvenim organizacijama u nas. Zar je nešto bolje kada su u pitanju političke partije ili organizacije civilnog društva?“ Pa gotovo da je tako, nije ni tamo bolje ili barem nije značajnije bolje. No, to takođe nije odgovor na pitanje: A di su naši sindikati.

Kada članovima sindikata (i političkih partija) uputimo prosto pitanje: „Šta tražite u sindikatu (partiji), zašto ste se učlanili?“, dobijamo odgovore relevantne za sagledavanje odnosa članova sindikata i same sindikalne organizacije. Odgovori se kod poštenih ispitanika vrte oko neke sitne ili krupnije koristi, oko nekog individualnog interesa. Članovi sindikata obično navode: mogućnost novčane pozajmice ili nepovratne pomoći („kasa uzajamne pomoći“), olakšice pri kupovini nekih stvari i usluga. Tu je i jedan broj radnika koji se nadaju nekoj zaštiti u slučaju povrede njihovih prava. (Članovi partija kao razlog učlanjenja, a učlanjuje se uglavnom u partije na vlasti, navode bitno povećanje mogućnosti zaposlenja i karijere, odnosno priključenje političkoj mreži koja povećava mogućnost raznih benefita.) Poenta je u ovim motivacijama da dominira lični, individualni interes. Na periferiji su neki vrednosni i ideološki razlozi. O tome je svojevremeno (1965) u Logici kolektivne akcije pisao Mansur Olson. Nema tu niti grupnog identiteta, niti grupnog interesa. S druge strane, evidentno je da svi članovi date statističke grupe imaju taj interes za povećanje plate; no da li je on zajednički. Olson kaže da se grupe ne ponašaju u skladu sa svojim zajedničkim interesima. Realistično gledano, interesi su zajednički samo u statističkom smislu, a od statistike do sociologije ima prilično da se pešači. Tu onda nastupa logika onog čuvenog razlikovanja „klase o sebi“ i „klase za sebe“. Dakle, šta treba učiniti da bi interesi grupe zaista postali zajednički i ko treba da pokrene i nosi tu aktivnost na stvaranju zajedništva i jedinstva oko zajedničkih interesa. Uključiv i dokazivanje da je individualna akcija neracionalna naspram grupne. Pa to je posao sindikata. Da li to sindikati rade? Ne rade ili rade na nivou firme, eventualno grane i to ponekad. Sve u svemu sindikati ne rade svoj glavni posao. Pa ako ne rade, zašto se ipak jedan broj radnika učlanjuje u sindikate ili zašto ne izlazi iz sindikata? Čini se da nema sumnje da najveći broj članova sindikata, partija i drugih ovako ili onako sličnih organizacija, članstvo u sindikatima (u partijama, u nevladinim organizacijama) shvataju kao određeni politički i/ili socijalni kapital. U podtekstu dominira logika interesa, kao i kod drugih tipova kapitala – manji ili veći profit. (Čujemo i mlade ljude kako govore o kapitalizaciji članstva u određenoj političkoj stranci!)

Verovatno je u prirodi kapitala – profit, ali da li je profit u prirodi politike? Ali, pre toga treba da „priznamo“ da je sindikalna aktivnost politička aktivnost. A sve dotle imamo sliku naših sindikata kako se dave u „lošoj beskonačnosti“ sindikalnog reformizma. Sindikalni lideri mogu da se teše time što nisu usamljeni u svom neuspehu. S njima, ruku pod ruku, su i lideri svih opozicionih i „vladajućih“ partija (u stvari, svih partija, osim jedne), svih lidera organizacija civilnog društva, svih kreatora javnog mnjenja… Možda, doduše, ima izuzetaka – na desnici!

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma www.sindikalizam.org

U sledećem nastavku:

Prekarizovani radnici u divljem protestu (20)