Nikoga nećemo unapred žigosati, ali će svi biti pod lupom

Precizniji broj onih koji su prijavili imovinu saznaćemo 8. februara, ali bi trebalo naglasiti da će se paralelno odvijati još jedan proces. Reč je o tome da će ovlašćena lica institucija koje se finansiraju iz budžeta imati obavezu da za svakog funkcionera popune obrasce koji se mogu naći na sajtu Agencije. Tako će se na osnovu prijave imovine i na osnovu tog obrasca koji bi trebalo da stigne do 1. marta tačno znati koliko imamo funkcionera i da li su svi prijavili imovinu. To je, inače, obiman posao za koji je potrebno mnogo više od 13 ljudi koliko ih je u ovom trenutku zaposleno u Agenciji. U toku je konkurs za prijem novih ljudi i u toku ove godine trebalo bi da bude primljeno još 47 ljudi tako da bi broj zaposlenih dostigao 60. Ohrabruje podatak da je iz budžeta za ovu godinu, za rad Agencije izdvojeno 160 miliona dinara i u odnosu na druge nezavisne institucije mi smo najbolje prošli – kaže na početku razgovora za Danas Čedomir Čupić, predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.

Preduslov za valjano ukrštanje podataka jeste saradnja sa institucijama, poput poreske uprave, carine, NBS… Računate li tu vrstu logističke podrške?

– Naravno da računamo. Agencija za borbu protiv korupcije deluje preventivno, a posao provere podatak biće poveren i drugim državnim institucijama. Računamo pre svega na pomoć Poreske uprave, zatim Uprave carina, Specijalne policije, Specijalnog tužilaštva i Specijalnog suda. To su institucije sa kojima ćemo neposredno sarađivati. Kad je reč o podacima koji nose oznaku „tajni“, zakonom je precizirano da i oni budu objavljeni na sajtu Agencije. Ali, pošto smo došli do zaključka da bi se time moglo doći u koliziju sa nekim drugim zakonskim rešenjima, odlučeno je da se neki od dostavljenih podataka, ipak, javno ne objavljuju. Preciznije rečeno, u prijavama se iznose podaci o imovini supružnika ili o maloletnoj deci, i po Zakonu o tajnosti podataka, ti podaci će biti objavljeni samo uz odobrenje supružnika. Na sednici Odbora odlučeno je, takođe, da ne objavljujemo ni visinu štednih uloga ukoliko to funkcioner ne želi, već će u toj rubrici stajati – ima, odnosno, nema ušteđevinu. Jer prigovor je bio da bi neki kriminalac, ili kriminalna grupa, taj podatak mogao da zloupotrebi i da recimo kidnapuje nekog od članova porodice funkcionera, a da potom traži otkup u visini ušteđevine.

Kako se može utvrditi da li neki od funkcionera raspolaže imovinom u inostranstvu ili sredstvima na računima u inostranim bankama?

– Postoje dve vrste provera. Jedna koja bi mogla da bude inicirana time što će nam neko od građana, pod punim imenom i prezimenom, dostaviti dokaze o tome da je neki od funkcionera lažno prijavio svoju imovinu. Na osnovu te argumentacije, ukoliko procenimo da je validna, agencija će državnim organima nadležnim za to uputiti zahtev da provere „sumnjive“ podatke. Ali kad je reč o proveri imovine u inostranstvu, tu će od presudnog značaja biti međudržavni ugovori i u civilizovanim zemljama ta vrsta provere će verovatno biti moguća, naravno ukoliko ih uverimo da ima razloga za to. Agencija, međutim, neće reagovati na anonimne prijave, osim ako se ne utvrdi da nam je dostavljena validna dokumentacija i čvrsti dokazi, a da dostavljač, iz straha za svoju bezbednost, želi da ostane anoniman. Druga vrsta provere podrazumeva aktivnosti Agencije koja takođe ima pravo da proverava podatke. Taj posao će biti obavljen tako što će funkcioneri, čija se dokumentacija proverava, biti svrstani u grupe, recimo pod lupom će se u jednom trenutku naći ministri, ili poslanici, ili predsednici opština, a sve to u nameri da primenimo kriterijum ravnopravnosti.

Da li to znači da ćete utvrditi neku listu prioriteta, s obzirom na to da je nerealno očekivati da se u toku jedne godine provere podaci svih tridesetak hiljada funkcionera?

– Jedan od kriterijuma svakako će biti procena javnog mnjenja u kojoj je oblasti najveći rizik od korupcije. Zakonom su, inače, utvrđeni planovi integriteta. To znači da bi ljudi koji obavljaju važne funkcije trebalo da imaju lični integritet, ali i da štite integritet ustanove u kojoj se nalaze. Planovi integriteta takođe znače da bi trebalo utvrditi položaje koji su rizičniji s obzirom na to da direktor ima veću odgovornost od zamenika ili od nekog drugog funkcionera na nižoj lestvici, recimo načelnika. Pravljenjem planova integriteta istovremeno se vrši standardizacija profesija, odnosno stvaraju se uslovi za delovanje unutrašnje kontrole i primenu kodekse ponašanja. U Agenciji je već formirana Radna grupa koja će se baviti tim pitanjem, ali imamo i mogućnost angažovanja stručnjaka, bilo samostalnih istraživača, bilo institucija, i ako procenimo da će nam u borbi protiv korupcije to „pojačanje“ dobro doći, mi ćemo tu mogućnost iskoristiti.

Sudeći prema već objavljenim podacima premijera i ministara, milioneri ne „stanuju“ u Nemanjinoj 11. Naprotiv, mogao bi se steći utisak da su srpski političari skromnog imovinskog stanja. Kakva se poruka time šalje javnosti?

– Agencija će u svakom slučaju dostavljene podatke ozbiljno tretirati i kroz naknadne provere utvrdiće da li su tačni. Drugim rečima, nikoga nećemo unapred žigosati, jer polazimo od pretpostavke da motiv da se bude u vrhu vlasti ne mora uvek da bude materijalne prirode. Utoliko pre što se u siromaštvu svako radno mesto koje znači neku egzistenciju može smatrati privilegijom. S druge strane plate koje su članovi Vlade Srbije objavili ukazuju na to da je u Srbiji na delu socijalna demagogija, a sa takvom demagogijom nijedna ozbiljna država ne može dobro da funkcioniše. Ne sme se zaboraviti da je korupcija nevidljiva pojava s obzirom na to da zahvaljujući položaju funkcioneri stiču određene privilegije. Osim toga, nekim funkcionerima je od bilo kakve materijalne koristi važnije da imaju moć da utiču na nečiju sudbinu. Praktično, mi sada pokušavamo da izvagamo sa kojom su imovinom funkcioneri stupili na neku funkciju, a sa kojom će, po isteku mandata, izaći. Problem je, međutim, što se niko u Srbiji ne bavi ispitivanjem porekla imovine. U SAD, recimo, niko ne može da kupi neku skupu nekretninu a da ga finansijska policija ne zapita odakle mu novac za to. Da je usvojen zakon o poreklu imovine, sada bi se pod lupom našli i svi oni koji su se na razne sumnjive načine obogatili – počev od toga da se do bogatstva dolazilo posredstvom šticovanog kursa, do privatizacije gde niko od učesnika na tenderima nije morao da dokazuje odakle mu novac za kupovinu preduzeća.

Misija Agencije za borbu protiv korupcije jeste otkrivanje koruptivne veze između novca i politike s obzirom na to da je finansiranje političkih stranaka apostrofirano kao jedan od glavnih izvora korupcije. Da li je to i dalje jedan od prioriteta i da li ćete istrajati na tom „misionarskom“ zadatku?

– Svakako. U Agenciji će biti formirana radna grupa koja će se baviti tim pitanjem. Trebalo bi podsetiti da je dopunama Zakona o finansiranju političkih partija usvojenim u oktobru 2009. godine precizirano da su stranke u obavezi da Agenciji dostavljaju podatke o troškovima izbornih kampanja. Radna grupa će razraditi strategiju praćenja finansiranja političkih partija, a razmišlja se i o izradi novog zakona kojim će ta oblast biti bolje regulisana. Ali, bez iluzija, finansiranje političkih partija se i u razvijenim demokratijama teško prati, mada postoji neka granica preko koje se ne sme preći. Naša namera je da veće izborne kampanje, poput predsedničkih ili republičkih izbora, pratimo tako što ćemo evidentirati koliko su kandidati bili zastupljeni u nastupima na elektronskim medijima, ili na bilbordima, kao i da li su, i od koga, dobijali finansijsku podršku. Zatim bismo svoje podatke uporedili sa zvaničnim izveštajima političkih partija i tako bi se dobila realnija slika o tome koliko je, zapravo, koštala izborna kampanja.

U najnovijem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije na puti ka EU ukazano je na to da je sistemska korupcija i dalje veliki problem sa kojim se naša zemlja suočava. Da li će aktivnosti Agencije biti usmerene u pravcu eliminisanja te pošasti savremenog doba?

– Upravo tako. Nedavno smo se sastali sa predsednikom Komisije Sveta Evrope za borbu protiv korupcije (GRECO) Dragom Kosom, koji nam je potvrdio da je sa stanovišta percepcije, korupcija u Srbiji i dalje veoma izražena i da je posledica sistemskih i organizovanih načina delovanja. Dobili smo, međutim, i jedan kompliment – rečeno nam je da Srbija, uz Letoniju, ima najbolji zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Želim, ipak, da naglasim da ne bi trebalo na samom početku očekivati maksimalne rezultate. Ali, značajan iskorak u pravcu jačanja nezavisnih kontrolnih tela napravila je Državna revizorska institucija koja je svojim izveštajem poslala jasnu poruku ljudima na vlasti.

Sankcije za neodgovorne funkcionere

Kako će biti sankcionisani oni koji nisu u zakonom predviđenom roku dostavili podatke o imovini ili su dostavili lažne podatke?

Ukoliko se utvrdi da neko od funkcionera nije podneo prijavu, ili je možda dostavio netačne podatke, najpre će biti pozvan da objasni zašto to nije uradio i ukoliko se proceni da nije postojala neka viša sila koja ga je u tome sprečila, protiv njega će biti podneta prekršajna prijava – kazne za tu vrstu prekršaja kreću se od 10.000 do 50.000 dinara. Ukoliko ni posle toga ne bude prijavio imovinu uslediće krivični postupak, a sankcije za taj prestup su zatvorska kazna u trajanju od šest meseci do pet godina, oduzimanje svih javnih funkcija i gubitak prava konkurisanja za bilo koju javnu funkciju, i to u narednih deset godina posle izdržane kazne. Krivične kazne predviđene su i za one koji su prijavili imovinu, ali nisu dostavili tačne podatke.