Strah od prezaduženosti odredio kritičnu granicu

Na prvi pogled reklo bi se da je cilj ovog zakona, koji bi u skupštinsku proceduru trebalo da uđe u septembru, da ukaže na to da javni dug ne bi smeo da pređe granicu od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, ali i da bi bilo poželjno da se budžetski deficit, postepeno (do 2015. godine), svede na jedan odsto. Koja je to kritična granica zaduživanja neke zemlje i na osnovu kojih kriterijuma se došlo do procene da je limit za Srbiju baš 45 odsto?

Jasni kriterijumi

– Jedan od kriterijuma od kojih smo pošli u našim projekcijama odnosi se na visinu duga i kamata koje se na godišnjem nivou kreću oko 15 odsto. Ako bi javni dug iznosio 50 odsto BDP-a, plus 2,5 odsto koliko bi se dodatno plaćalo na kamate, to bi značilo da bi troškovi servisiranja bili veoma visoki. Osim toga, za razliku od razvijenih zemalja gde se javna potrošnja kreće oko 50 odsto BDP u Srbiji bi javnu potrošnju trebalo svesti na 40 odsto. I najzad, procenili smo da će se posle primene zakona o denacionalizaciji formirati dodatni javni dug – objašnjava za Danas, Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i jedan od autora predloga zakona o fiskalnoj odgovornosti.

On ne spori da su ovoj analizi korišćeni i rezultati ekonometrijskih istraživanja koja ukazuju na to na odnos javnog duga i BDP-a zavisi i od stepena razvijenosti neke zemlje. Arsić podseća da se u visoko razvijenim zemljama kritičnom granicom smatra ukoliko je javni dug veći od 60 odsto BDP-a dok bi se manje razvijene zemlje, poput Srbije, mogle suočiti sa problemom finansiranja duga većeg od 45 odsto bruto proizvoda.

I Miroslav Zdravković, urednik portala Ekonomija.org, u izjavi za Danas, poziva se na istraživanja koja ukazuju na to do kog nivoa bi bilo prihvatljivo da se kreće visina javnog duga u odnosu na bruto domaći proizvod. On podseća da je prema tim kriterijumima, za zemlje na sličnom nivou razvoja kao što je Srbija, optimalan nivo javnog duga 30 odsto BDP-a (za razvijene zemlje, poput Francuske i Nemačke granica je 70 odsto) i dodaje da smo već prekoračili tu kritičnu granicu, s obzirom na to da se odnos javnog duga i BDP-a kreće oko 32,7 odsto.

– S druge strane, hipotetički posmatrano, ako je dinar u odnosu na evro oslabio za 20 odsto, to bi moglo da znači da smo već probili i granicu od 45 odsto. Ako nastavimo s tom igrom brojki doći ćemo do zaključka da bi spoljni dug koji sada iznosi oko 80 odsto BDP-a (24 milijarde evra u odnosu na 30 milijardi BDP-a), posmatrano u kontekstu aktuelnog kretanja kursa, mogao da dostigne 90 odsto bruto proizvoda – tvrdi Zdravković.

Procenjujući u kom pravcu bi mogli da idu pregovori kad je reč o fiskalnom deficitu naš sagovornik ističe da dogovoreni deficit od oko 4,8 odsto neće ostati na tom nivou već će se, najverovatnije, kretati oko 4,1 odsto. On smatra da će predstavnici Vlade Srbije, po svemu sudeći, tražiti deficit od oko 4,4 odsto pod uslovom da MMF dozvoli povećanje potrošnje.

Opšti nalaz

Za razliku od prethodnih sagovornika Danasa, Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za ekonomske studije, izražava skepticizam u vezi sa kriterijumima za određivanje kritične granice zaduženosti.

– Ideja da javni dug Srbije ne sme da premaši 45 odsto BDP-a čini se kao da je izvađena iz nečijeg džepa i ne vidim kojim je to čvrstim argumentima potkrepljena. Imam utisak da su projekcije zasnovane samo na ekonometrijskim nalazima koji ukazuju na to da bi zemlje koje se nalaze na sličnom nivou razvijenosti kao Srbija mogle imati problema sa finansiranjem javnog duga ukoliko zaduženje prekorači neku kritičnu granicu. Drugim rečima, procenjeno je da će se neka srednje razvijena zemlja u kojoj udeo javnog duga premaši 40 odsto neminovno suočiti sa povećanjem troškova finansiranja tog duga. Takav pristup koji podrazumeva primenu jednog, rekao bih, opšteg nalaza na konkretnu zemlju nije dobar. S druge strane, imajući u vidu na kakvim je argumentima zasnovana projekcija, pitanje je koliko će to za aktuelnu, ali i za neku buduću vlast, biti obavezujuće, naročito ako se ukaže prilika za jeftinim zaduživanjem. Ilustracije radi, Evropska unija je izabrala da ta granica bude 60 odsto, ali se niko toga ne pridržava upravo zato što nije pruženo valjano objašnjenje zašto je limit 60 a ne, recimo, 50 ili 70 odsto – konstatuje Gligorov.

Komentarišući drugi, ne manje značajan izazov sa kojim će se suočiti pregovarači – reč je o fiskalnom deficitu, Gligorov ukazuje na činjenicu da je EU, osim pretpostavke da je 60 odsto učešća javnog duga u BDP ono što njima odgovara, procenila i da će stopa rasta nominalno iznositi oko pet odsto iz čega sledi zaključak da deficit neće da bude veći od tri odsto.

– Ako se očekuje da u Srbiji stopa privrednog rasta bude veća, što bi, inače, bilo logično, onda se postavlja pitanje kako odrediti fiskalni deficit. Ako pođemo od računa održivosti fiskalnog deficita onda bi, pod uslovom da se ostvari značajan privredni rast, deficit mogao da bude i veći od tri odsto, ali je sada pitanje da li je to ono što se želi. Ne isključuje se ni mogućnost izbalansiranog budžeta što bi, po svemu sudeći, isključilo kapitalna ulaganja. To bi dalje značilo da bi u periodu od tri do pet godina (tzv. srednjoročni fiskalni plan) prosečna stopa fiskalnog deficita bila nulta. Nisam siguran da je to za Srbiju realan scenario – upozorava Gligorov.

Prema oceni Mihaila Crnobrnje, profesora FEFA, na to koji je procenat udela javnog duga u BDP-u optimalan utiče više faktora, pre svega produktivnost i konkurentnost. On je u tom kontekstu pomenuo Belgiju gde je udeo javnog duga u BDP-u iznad 100 odsto, pa uprkos tome niko ne strahuje da će Belgijanci zbog tolike zaduženosti otići „pod led“.

– U našim okolnostima maksimum je 50 odsto udela javnog duga u BDP-u i iznad toga nikako ne bi smelo da se ide, jer bi to poremetilo ostale parametre. Osim toga taj dug treba vratiti. Takođe, veoma je važno šta se sa tim pozajmicama radi. Podsetio bih na period 70-ih godina prošlog veka kada smo se zadužili ko Grčka zato što je tada novac bio jeftin. Problem je, međutim, što taj novac nismo pametno investirali, već su krediti otišli u potrošnju. Jugoslavija nije bila u mogućnosti da vrati dugove, pa je deo zaduženja otpisan. Ali, refinansiranje, ili otpisivanje dugova nije dobro, jer to ruši ekonomski kredibilitet zemlje i deluje veoma negativno na strane investitore – upozorava Crnobrnja.

Kad je reč o deficitu, Crnobrnja smatra da bi akcenat trebalo staviti na povećanje izvoza, a ne na ograničavanje uvoza što je, prema oceni našeg sagovornika, iznuđena mera. On se slaže s konstatacijom da u Srbiji, imajući u vidu nivo ekonomskog razvoja, ima previše luksuznih automobila ili, recimo, klima uređaja, ali dodaje da to još uvek nije alarmantna pojava.

– Srbiju, posmatrano na duži rok, spasava jedino povećanje izvoza, a preduslov za to je podizanje nivoa konkurentnosti. Mi u Kinu, recimo, ostvarujemo izvoz od skromnih 1,6 miliona dolara, što je ispod svakog nivoa. Slična je situacija i sa Indijom koja je takođe ogromno tržište, a tamo se izveze roba vredna tek oko četrdesetak miliona dolara. Sve to ukazuje na činjenicu da mi ne obrađujemo tržišta na adekvatan način, pa ne čudi što su i izvozni rezultati tako skromni – ističe Crnobrnja.

Niko od sagovornika Danasa ne spori da se ne može ignorisati činjenica da je ukupni spoljni dug već dostigao 80 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok je ukupan javni dug u prvom polugodištu (prema podacima Ministarstva finansija) premašio 10,8 milijardi evra (oko 32,7 odsto BDP) i za 953 miliona evra viši je u odnosu na period do 31. decembra 2009. godine. Reklo bi se, nimalo ohrabrujući podaci objavljeni u predvečerje pregovora o petoj reviziji aranžmana sa MMF-om.

Kvantitativni kriterijumi

Ako se fiskalni savet bude pozivao na nerealne kriterijume, onda će njegov kredibilitet biti doveden u pitanje. Zato je veoma važno kako će ti kriterijumi biti izabrani, utoliko pre što savet neće imati izvršnu vlast. Računa se i na reakciju javnosti, ali to je krajnji domet jedne takve institucije koja ima savetodavnu ulogu. Zato je argumentacija na koju se pozivaju članovi saveta izuzetno važna. Drugim rečima bitno je da kriterijumi na koje se pozivaju budu kvantitativni, u protivnom biće besmisleni – ocenjuje Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za ekonomske studije.

Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta

– Jedan od kriterijuma od kojih smo pošli u našim projekcijama odnosi se na visinu duga i kamata koje se na godišnjem nivou kreću oko 15 odsto. Ako bi javni dug iznosio 50 odsto BDP-a, plus 2,5 odsto koliko bi se dodatno plaćalo na kamate, to bi značilo da bi troškovi servisiranja bili veoma visoki. Procenili smo, takođe da će se zbog primene zakona o denacionalizaciji formirati dodatni javni dug.

Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta

Imam utisak da su projekcije zasnovane samo na ekonometrijskim nalazima koji ukazuju na to da bi zemlje koje se nalaze na sličnom nivou razvijenosti kao Srbija mogle imati problema sa finansiranjem javnog duga ukoliko zaduženje prekorači neku kritičnu granicu. Takav pristup koji podrazumeva primenu jednog, rekao bih, opšteg nalaza na konkretnu zemlju nije dobar.

Miroslav Zdravković, urednik portala Ekonomija.org

Hipotetički posmatrano, ako je dinar u odnosu na evro oslabio za 20 odsto, to bi moglo da znači da smo već probili granicu od 45 odsto učešća javnog duga u bruto domaćem proizvodu. Ako nastavimo s tom igrom brojki, doći ćemo do zaključka da bi spoljni dug, koji sada iznosi oko 80 odsto BDP-a, posmatrano u kontekstu aktuelnog kretanja kursa, mogao da dostigne i 90 odsto bruto proizvoda

Mihailo Crnobrnja, profesor FEFA

– Koji je procenat udela javnog duga u BDP-u prihvatljiv, to zavisi od više faktora, pre svega od produktivnosti i konkurentnosti. U tom kontekstu pomenuo bih Belgiju gde je udeo javnog duga u BDP-u iznad 100 odsto, ali niko ne strahuje da će Belgijanci zbog tolike zaduženosti otići „pod led“. U našim okolnostima maksimum je 50 odsto udela javnog duga u BDP-u