Vetar u leđa posustalom sektoru usluga

 U takvom, ne baš povoljnom ambijentu za novo zaduživanje Ministarstvo ekonomije ponudilo je „atraktivan“ program dinarskih keš i potrošačkih kredita do 300.000 dinara, uz kamatnu stopu od 7,5 do 8,95 odsto i grejs period od godinu dana. Da li je zaista reč o povoljnim pozajmicama za podsticanje potrošnje ili o novom paketu populističkih mera kojima vlast kupuje vreme i čini još jedan ustupak uvozničkom lobiju.

– Izjava ministra ekonomije Mlađana Dinkića da bi u cilju bržeg izlaska iz krize trebalo značajnije povećati tražnju, i to obezbeđivanjem „povoljnih“ kredita, potvrđuje da se i u vreme velikih ekonomskih izazova u glavama pojedinih srpskih ministara gotovo ništa nije promenilo. Najsiromašnijim slojevima stanovništva nude se krediti koji uopšte nisu povoljni, jer se kamatna stopa od 7,5 odsto ne može smatrati povoljnom. Neće mnogo pomoći ni odloženo vraćanje pozajmica, jer je ekonomska snaga, naročito građana sa nižim standardom, veoma slaba. Ministru Dinkiću, očigledno, ništa ne znači ni podatak da bankama predstoji realizacija 300.000 hipoteka, založenih za kredite uzete u prethodnoj deceniji. Osim toga, stiče se utisak da se po svaku cenu želi održati u životu posustali model dinamičnog razvoja sektora usluga, temeljen na visokom uvozu i ogromnom prilivu stranog kapitala, dok se teret tekuće ekonomske krize prebacuje u neko buduće vreme. Drugim rečima, drastičan pad priliva stranog kapitala nastoji se amortizovati veštačkim povećavanjem tražnje, iako će to, pre ili kasnije, dovesti do rasta inflacije – analizira za Danas Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Uz opasku da promocija „povoljnih“ kredita znači pre svega slamku spasa za posustajući sektor bankarstva i trgovine, Savić ističe da se to neće mnogo odraziti na razvoj domaće industrije i poljoprivrede, jer hipermarketi i šoping-molovi uglavnom prodaju inostranu robu. „Ova mera je već viđena u razvijenim zemljama, ali za razliku od Srbije, SAD su najpre spasavale finansijski sektor, a zatim je na red došla američka industrija.“ Umesto podsticanja tražnje kroz ovu vrstu kreditne podrške potrošačima, koja će, pre ili kasnije stići na naplatu, naš sagovornik predlaže da se raspoloživa sredstva usmere u razvoj proizvodnje, odnosno industrije, „jer to je jedina trajna i održiva osnova za višestruko povećanje izvoza i ozbiljniji rast zaposlenosti“.

I Saša Đogović, analitičar Instituta za tržišna istraživanja, smatra da se subvencionisanim keš kreditima neće eliminisati glavni uzročnici bolesti srpske privrede koji se ne nalaze na strani tražnje, već na strani ponude, odnosno u nerestrukturiranom realnom sektoru koji se guši u nelikvidnosti, kao i u nedostatku investicija koje bi mogle da poprave inače anemičnu krvnu sliku domaće privrede.

– Nedostaje nam novi, sofisticiraniji proizvodni asortiman koji bi poboljšao naše izvozne potencijale i platnobilansni saldo. I sve dok država ne bude spremna za rezove u privredi, neće moći da se računa na rast standarda stanovništva, pa prema tome ni na značajniji rast lične potrošnje. Prema tome, najavljeni krediti mogu dati samo kratkoročne pozitivne efekte, jer će onima koji su se zadužili omogućiti da izmire dospele obaveze. To će, takođe na kratak rok, podići likvidnost u uslužnom sektoru, pre svega u trgovini, i najzad od toga će profitirati uvoznici. S druge strane, domaća proizvodnja neće izvući nikakvu korist i na srednji rok posmatrano, svi ti efekti će se raspršiti kao mehur od sapunice, jer ne postoje realni izvori koji bi podstakli rast kupovne moći stanovništva – procenjuje Đogović.

On naglašava da Srbiji nije potreban dalji rast uvoza robe široke potrošnje i upozorava da bi upravo to moglo da se dogodi, jer bi pozajmice mogle da se usmere u kupovinu uvozne robe kojoj domaći proizvođači teško mogu da konkurišu. „Prema tome ovo bi bio još jedan od ustupaka uvozničkom lobiju i trgovcima, dok će se potrošači samo dodatno zaduživati, što nikako nije dobar signal imajući u vidu rast tražnje za kreditima za refinansiranje.“ Izlaz bi, zaključuje Đogović, trebalo potražiti u izgradnji infrastrukture, jer to je preduslov za upošljavanje industrijskih kapaciteta, i podizanje standarda građana na bazi realnih izvora. „Drugačija bi situacija bila da Srbija, poput razvijenih zemalja, ima bogat robni fond i da onda stimuliše tražnju kako bi se oživeli proizvodni kapaciteti. Ali, mi u ovom trenutku nemamo konkurentnu robu“, podseća Đogović i dodaje da bi se ove mere mogle vratiti kao bumerang, jer se njima leče simptomi, a ne uzroci bolesti.

Prema podacima Narodne banke Srbije dinarski plasmani banaka su u periodu od 31. decembra 2009. do 31. januara ove godine uvećani za 24,4 milijarde dinara, ili za dva odsto, pri čemu su krediti stanovništvu zabeležili rast od oko deset milijardi dinara ili 2,5 odsto. I tražnja stanovništva za dinarskim kreditima u januaru je zabeležila rast od 32,9 odsto. S druge strane stepen naplativosti odobrenih dinarskih kredita u januaru je bio niži za 4,3 odsto u odnosu na decembar. Očigledno je, dakle, da glad za dinarskim pozajmicama nije utoljena i da će najnovija ponuda Ministarstva ekonomije, po svemu sudeći, naići na dobar odziv građana. Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, smatra da bi ovaj predlog mogao da se protumači kao odgovor na trenutnu situaciju koju karakteriše loš odnos između domaće tražnje i domaće proizvodnje, pri čemu je veoma važno kome će ti krediti biti dostupni.

– Povoljne gotovinske kredite trebalo bi odobravati onima sa nižim primanjima koji će tim novcem rešiti neke egzistencijalne probleme ili će ga usmerili u kupovinu domaće, a ne uvozne robe, mada se ne može sasvim isključiti ni mogućnost da se pozajmice iskoriste za otplatu već uzetih kredita. Srbija, inače, spada u red zemalja sa najlošijim odnosom učešća izvoza u bruto domaćem proizvodu. Ilustracije radi, ako je ceo BDP jednak 100, čak 80 odsto se realizuje kroz domaću tražnju, a samo 20 odsto kroz izvoz i naravno da taj odnos nije dobar i trebalo bi ga pomerati ka izvoznoj tražnji. Ovo je, takođe, jedan od pokušaja da se povećanjem tražnje podstakne domaća proizvodnja, iako bi to mogao da bude mač sa dve oštrice, jer ako se novac usmeri u uvoznu tražnju, onda će očekivani pozitivni efekti izostati – komentariše Bajec za Danas.

On tvrdi da se zalaže za podsticajne kredite namenjene proizvodnji, ali dodaje da se ne sme smetnuti s uma da u ovom trenutku nema puno zahteva za investicionim pozajmicama, „naprotiv, mnogo je više izražena tražnja za kreditima za održavanje likvidnosti“. Jedna od podsticajnih mera koju zagovara sagovornik Danasa, odnosi se na to da se kroz odgovarajuću poresku politiku radna snaga učini jeftinijom za poslodavca, i to se naročito odnosi na jeftinu radnu snagu koja je sada prilično opterećena porezima i da se time poveća kako zaposlenost tako i konkurentnost.

Prema oceni Mihaila Crnobrnje, profesora FEFA, ponuđeni model kreditiranja jedan je od recepata klasične ekonomske teorije da se stimuliše potrošnja, ali problem je što se potrošačkim kreditima ne stimuliše investiciona već lična potrošnja. „Država bi trebalo da podstakne privatne privredne subjekte da se oslobode investicionog straha i rizika investiranja, jer to je jedini način da se iz krize izađe kvalitetnijom i produktivnijom proizvodnjom. Akcenat bi, dakle, trebalo prebaciti sa potrošnje na proizvodnju“, ističe Crnobrnja. Komentarišući podatak da je sve više zahteva za kreditima za refinansiranje naš sagovornik kaže da je u Srbiji zaduženost po glavi stanovnika niža nego, recimo, u Hrvatskoj, i da iz te perspektive posmatrano prostora za zaduživanje ima, ali obeshrabruje činjenica da raste procenat neizmirenih obaveza.

Ukoliko Vlada Srbije na ovonedeljnom zasedanju prihvati predlog Ministarstva ekonomije, dinarski keš krediti postaće dostupni građanima. Procenjuje se da će poslovne banke u ovaj projekat ući sa oko 10 milijardi dinara, dok će iz budžeta biti izdvojeno oko 500 miliona dinara.

Računica

Dinarski keš krediti odobravaće se sa rokom otplate od tri godine, pri čemu bi se prve godine otplaćivala samo kamata, a naredne dve i kamata i glavnica. Ilustracije radi, ukoliko bi klijent uzeo maksimalan iznos od 300.000 dinara, to bi značilo da će prve godine otplate za kamatu izdvajati oko 2.000 dinara, dok bi u drugoj i trećoj godini njegova mesečna obaveza iznosila između 14.000 i 15.000 dinara.

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Stiče se utisak da se po svaku cenu želi održati u životu posustali model dinamičnog razvoja sektora usluga, temeljen na visokom uvozu i ogromnom prilivu stranog kapitala. Drugim rečima, drastičan pad priliva stranog kapitala nastoji se amortizovati veštačkim povećavanjem tražnje, iako će to, pre ili kasnije, dovesti do rasta inflacije.

Saša Đogović, analitičar IZIT-a

Najavljeni krediti mogu dati samo kratkoročne pozitivne efekte, jer će onima koji su se zadužili omogućiti da izmire dospele obaveze. To će, takođe na kratak rok, podići likvidnost u uslužnom sektoru, pre svega u trgovini, i najzad od toga će profitirati uvoznici. S druge strane, domaća proizvodnja neće izvući nikakvu korist, jer ne postoje realni izvori koji bi podstakli rast kupovne moći stanovništva.

Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Pozajmice bi trebalo odobravati onima sa nižim primanjima koji će tim novcem rešiti neke egzistencijalne probleme ili će ga usmeriti u kupovinu domaće, a ne uvozne robe. To je i jedan od pokušaja da se povećanjem tražnje podstakne domaća proizvodnja, iako bi to mogao da bude mač sa dve oštrice, jer ako se novac usmeri u uvoznu tražnju, onda će očekivani pozitivni efekti izostati.

Mihaila Crnobrnje, profesora FEFA

Država bi trebalo da podstakne privatne privredne subjekte da se oslobode investicionog straha i rizika investiranja, jer to je jedini način da se iz krize izađe kvalitetnijom i produktivnijom proizvodnjom. Akcenat bi, dakle, trebalo prebaciti sa potrošnje na proizvodnju.