Vraćanje imovine zemljoradničkim zadrugama i dalje tabu tema

Prema oceni analitičara razloge za ovako sumornu sliku treba, između ostalog, tražiti u neadekvatnoj organizovanosti, lošoj kadrovskoj politici, ali i u stavljanju pod tepih tabu teme koja se zove vraćanje zadružne imovine. Srbija je jedina zemlja u svetu u kojoj ta imovina nije u vlasništvu ni zadrugara, kao što je to slučaj u Norveškoj, ni zadruga (primer Italije), već se vodi kao tzv. društvena imovina koja je, da apsurd bude veći, Ustavom iz 2006. ukinuta. Procenjuje se da je samo deset odsto, odnosno oko 8.500 hektara, upisano u katastar kao zadružna imovina. U Vojvodini se, recimo, oko 70.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu zadruga vodi kao društvena svojina, dok se u poljoprivrednim preduzećima nalazi više od 130.000 hektara zemljišta u zadružnoj svojini. Poseban problem predstavlja to što je imovina koja nije vraćena zadrugama ugrožena procesom privatizacije tih preduzeća. Izlaz iz ovog ćorsokaka, smatraju stručnjaci, trebalo bi potražiti u usvajanju lex specijalisa kojim bi sva imovina koja se sada vodi kao društvena, po automatizmu, bila prevedena u zadružnu. Pri tom se kao primer navodi Slovenija koja je 1992, usvajanjem lex specijalisa, 45 odsto kapitala kompletne prerađivačke industrije koja koristi sirovine iz poljoprivrede, prenela na upravljanje zadružnom sektoru. Ima čak i onih koji tvrde da bi zadružna imovina trebalo da bude obuhvaćena procesom restitucije.

Neko će, možda, reći da situacija i nije tako dramatična, s obzirom na to da je posle usvajanja aktuelnog Zakona o zadrugama (1996) povećan broj tzv. novih zadruga (samo u periodu od 2001. do 2005. godine osnovano je čak 38 odsto od ukupnog broja zadruga), ali problem je što su se osim „pravih“, pojavile i one „kvazi“ i „donatorske“ zadruge o kojima nema preciznih pokazatelja, jer se revizija njihovog poslovanja u praksi ne sprovodi u skladu sa zadružnim propisima. Ilustracije radi samo u Vojvodini osnovano je oko 400 zadruga, ali među njima ima i onih koje nikada nisu počele da rade. Indikativno je takođe da se, uprkos tome što se stalno osnivaju nove zadruge, njihov ukupan broj smanjuje, što ne čudi ako se zna da je nad više od 200 pokrenut stečajni postupak.

– Podatak da će u toku jedne godine biti likvidirano oko 15 odsto zadruga prilično je alarmantan utoliko pre što je u zemljoradničkim zadrugama koje ostvaruju oko 86 odsto ukupnih prihoda u zadrugarstvu uopšte, angažovano više od 6.000 radnika, odnosno oko 80 odsto od ukupnog broja zaposlenih u tom sektoru. Kad je reč o nerešenim imovinskim odnosima, to veoma opterećuje poslovanje zadruga koje nemaju mogućnost da konkurišu za kredite banaka jer ne mogu da koriste hipoteku kao zalogu. Teško je razumeti i činjenicu da imovinom zadruga gazduje Agencija za privatizaciju, a jedan od osnovnih problema svodi se na to da je veliki broj stečajeva otvoren i automatski zatvoren jer niko od poverilaca nije bio spreman da plati taksu na potraživanja. I umesto da se svi dugovi anuliraju i da zadruga nastavi da posluje, sva imovina preneta je na raspolaganje Republičkoj direkciji za imovinu koja to tretira kao društvenu imovinu i rasprodaje je. Ali čak i da je neko od poverilaca i platio taksu, ta imovina se, umesto da bude vraćena Zadružnom savezu kako je inače predviđeno zakonom, takođe stavlja na raspolaganje Republičkoj direkciji i to su dva najveća ataka na zadružnu imovinu, što je neprihvatljivo sa stanovišta razvoja poljoprivrede i posebno je neprihvatljivo u Međunarodnoj godini zadrugarstva – komentariše za Danas Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu koji je apelovao na vladu i na parlament da po hitnom postupku usvoje zakon o zadrugarstvu kako bi sprečili dalju devastaciju poljoprivrede i sela.

Prema oceni Milana Prostrana, savetnika u Privrednoj komori Srbije, zadruge su najpogodniji oblik povezivanja sitnijih proizvođača koji u uslovima slobodnog tržišta ne mogu sami da opstanu. Ta konstatacija se naročito odnosi na centralnu Srbiju gde su imanja usitnjena i gde je čak došlo do devastacije velikog dela obradivih površina. Uz opasku da je reč zadruga satanizovana kao recidiv socijalističke prošlosti naš sagovornik ističe da bi model zadrugarstva s početka dvadesetog veka, sa svim elementima savremenog tržišta, bio sasvim prihvatljiv i da je u ovom trenutku najvažnije okupiti sitne proizvođače u zadruge jer je to jedini način da ekonomski prežive. Prostran od novog zakona o zadrugarstvu koji bi, sudeći prema najavama, trebalo da bude usvojen na proleće, očekuje da pooštri kriterijume za osnivanje zadruga.

– To drugim rečima znači da bi trebalo jasno utvrditi kriterijume za zadružno udruživanje kojima bi se povećao broj onih koji mogu da formiraju zadrugu. Neophodno je takođe pronaći i dobre menadžere jer je zadrugarstvo u Srbiji, između ostalog, propadalo i zbog toga što su zadruge počeli da vode loši kadrovi. Zadrugarstvo, dakle, treba afirmisati, ali bi tome trebalo da prethodi vraćanje zadružne imovine, utoliko pre što tamo gde postoje zadruge nije došlo do devastacije sela. Ovaj vid udruživanja naročito bi dobrodošao poljoprivrednim proizvođačima u centralnoj Srbiji gde se veličina privatnih poseda kreće u proseku oko 2,5 hektara. U tom kontekstu zanimljivo je podsetiti na iskustvo italijanskih zadrugara koji se danas, zahvaljujući upravo okupljanju u zadrugama, mogu pohvaliti posedima prosečne veličine od oko 7,5 hektara. Prema tome, veličina poseda ne treba da bude ograničavajući faktor. Naprotiv. Jer, činjenica je da se od individualnih proizvođača u Srbiji ne može očekivati da stvaraju velike površine koje mogu nastajati samo kroz dva procesa – jedan je revolucija, a drugi ulaganje ogromnog kapitala u proširenje poseda. I jedan i drugi proces su u našim uslovima nerealni – tvrdi Prostran.

Ako se kroz prizmu statistike pogleda zadrugarstvo u Srbiji (podaci iz aprila 2011) moglo bi se zaključiti da je na području centralne Srbije registrovano 875, odnosno 55,1 odsto ukupnog broja zemljoradničkih zadruga, dok je u Vojvodini formirano 712 zadruga. Glavni problem većine „starih“ zadruga koje su osnovane pre donošenja republičkog Zakona o zemljoradničkim zadrugama (1989) ogleda se u tome što su kroz različite forme organizovanja poljoprivrednih preduzeća (PIK, AIK, PPK…) u potpunosti, ili delimično, ostale bez sopstvene imovine. Zanimljivo je, takođe, da je najviše (čak 97,3 odsto) malih zadruga, znatno slabije su zastupljene zadruge srednje veličine ( 2,5 odsto), dok je učešće velikih zadruga (0,2 odsto) zanemarljivo. Tu, ionako neveselu, sliku još sumornijom čini negativan finansijski rezultat koji zemljoradničke zadruge beleže već godinama unazad, a koji je na kraju 2010. iznosio 579,4 miliona dinara (ostvarena neto dobit od oko 1,3 milijarde dinara, dok je gubitak premašio 1,8 milijardi). Vrednost ukupnih sredstava kojima su u 2010. godini raspolagale 1.184 zemljoradničke zadruge iznosila je 46,2 milijarde dinara, što je 12,3 odsto više nego u 2009. Međutim, ukupan gubitak iznad visine kapitala za sve analizirane zemljoradničke zadruge u Srbiji iznosi 1,17 milijardi dinara odnosno 2,6 odsto njihovih ukupnih sredstava i u odnosu na 2009. veći je za 462,1 milion dinar ili za 64,8 odsto. Ovakav rezultat ne iznenađuje imajući u vidu da je u prethodnih pet godina 45,6 odsto zadruga, bar u jednoj godini, iskazalo gubitak, mada ima i onih, doduše njihov broj je znatno manji, koje i danas uspešno posluju.

Zadrugari, dakle, očekuju da u novom zakonskom rešenju pronađu i odgovor na pitanje koje se odnosi na svojinski status zadruga. Priželjkuju, takođe da titular te svojine bude zadruga, dok bi zadrugari upravljali imovinom. Time bi, smatraju oni, bili eliminisani problemi sa kojima se suočavaju ukoliko žele da daju zemlju u zakup ili, ukoliko žele da prodaju imovinu, za šta im je sada potrebna saglasnost Agencije za privatizaciju.

Zemljoradničko zadrugarstvo u brojkama

* registrovano 1.587 zadruga

* u stečaju 200 zadruga

* izbrisano iz registra 170 zadruga

Podaci koji opominju

Zemljoradničko zadrugarstvo ostvaruje samo 1,5 odsto bruto dodate vrednosti na porodičnim gazdinstvima što je izuzetno skromno i ukazuje na slabu organizovanost poljoprivrednih gazdinstava (registrovano ih je oko 780.000) kroz taj sistem. Problem je utoliko veći ako se zna da ta domaćinstva obrađuju više od četiri miliona hektara poljoprivrednih površina i brinu o više od 1,4 miliona grla stoke. Situaciju alarmantnom čini i podatak da ta porodična gazdinstva učestvuju sa 51 odsto u ukupnom otkupu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda što znači da se otkup sve više odvija preko novoformiranih privatnih firmi, ili kroz sive kanale, čime je, zbog nenaplaćenog PDV-a, oštećen i državni budžet – upozorava Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

Italijanski pelcer

Za razliku od SAD gde su, recimo u državi Ilionis, najrentabilnije farme od oko 1.000 hektara (u Kanzasu se prosečna veličina poseda kreće oko 250 hektara), u Engleskoj se najčešće mogu videti farme koje se prostiru na od 50 do 60 hektara. Ali ako je nama Italija reper, onda je poruka jasna: farmeri sa malim posedima koji nemaju šansu da se uvećaju, samo se preko zadruga mogu tržišno usmeriti, jer sitni zemljoposednici ne mogu da konkurišu tako velikim sistemima, kakav je „Matijević“ koji raspolaže sa oko 25.000 hektara, tako ni velikim trgovinskim lancima – komentariše za Danas Milan Prostran, savetnik u Privrednoj komori Srbije.