Pariski kamiondžija čuva ovce

On je svake godine isporučivao vagon meda preko trgovca Fisgrunta za carski Beč. I to nije sve. Elem, taj isti Mita, potomak sukurdaka Stojadina, u svoje šeset i dve godine preturio je mnogo toga preko svoje, a Bogme i tuđe glave. Od rane mladosti bavio se privatlukom jer nije mnogo verovao komunistima. Muzičar, kamiondžija, pečurkar, kafedžija, stočar, novinar, a pre svega bećar. Ne boem, uvrediće se. I to onaj pravi bećar čije se dosetke i danas prepričavaju…

Šta te je nateralo da se iz jedne paorske pitomine otisneš u pečalbu?

Pre otprilike četrdeset godina propao sam u poslu sa svinjama. Pošto sam Zadruzi predao 150 tovljenika, ispalo je da je razlika u ceni koncentrata i mesa bila tolika da sam morao da prodam dva hektara najkvalitetnije zemlje da bih se državi razdužio. U tom periodu negde početkom sedamdesetih bilo je veoma aktuelno da se ide ‘’preko grane“. Osim toga, nekih naročitih zbivanja u našoj zemlji koja bi me ovde zadržala praktično i nije bilo.

U to vreme vozio si teške kamione, šlepere… Kakav je život kamiondžija, i šta je na tebe ostavilo najveći utisak?

Sedamdeset prve recimo, mnoge kolege koji su vozili u tadašnjim špedicijama nisu poznavali Pariz, pa je lako bilo doći do prilične svote novca. Trebalo je samo da ih sačekaš na parkingu ispred Pariza i odvezeš njihov kamion na željeno odredište. I tako desetak puta dnevno moglo je da se zaradi cela mesečna plata. Posle se ludovalo po znamenitim noćnim lokalima ove svetske metropole.

Po povratku u zavičaj među prvima si krajem sedamdesetih započeo proizvodnju šampinjona u ovom kraju, ali i među prvima odustao. Zašto?

Svi privatni poslovi u ovoj zemlji u tom vremenu bili su isplativi nekoliko godina pa je i taj posao prestao da donosi neku zaradu.

Za tvoje ime vezana je i čuvena afera oko marihuane. O čemu se tu zaspravo radilo?

Što se tiče tog slučaja, ako kažu, proizvodnje i stavljanje u promet marihuane, namerno smo mi akteri celoj toj stvari davali preveliki publicitet. Sećam se jednog događaja iz tog perioda kada mi je u kostolačkom restoranu „Dunavski dragulj“ prišao neki kapetan broda i ne sluteći sa kim razgovara, ponudio da plati večeru onome ko bi ga upoznao sa tim Mitom koji gaji marihuanu. Pozvao sam kelnera i naručio obilnu večeru, i na njegovo zaprepašćenje izvadio ličnu kartu. Od tog događaja stizala su pisma iz celog sveta, čak i iz Australije. Kasnije smo na sudu dobili neke kratke ulovne osude. Mladost ludost…

Kamiondžija, pečurkar, kafedžija, novinar, danas i stočar, gajiš ovce?

Pravio sam svojevremeno reportažu za „Frankfurtske vesti“ o čuvenom ovčaru Momi iz Poljane koja je objavljena pod naslovom „Sto ovaca trista jaganjaca“. I pošto se to njemu mnogo dopalo, hteo je da zakolje jagnje kako bi me počastio, ali meni je bilo žao jagnjeta pa sam ga na njegovo insistiranje uzeo i sa njim započeo da ovčarim. Sada imam savremen obor i dvadesetak rasnih ovaca „virtenberg“ i somborsku „cigaju . Ne može da se objasni rečima radost koju meni posle onolikog posla sa narodom pruža stado ovaca na paši.

Muzika je tvoja druga ili prva ljubav?

-Sviram nekoliko instrumenata tako što sam probao i video da znam.

Sve žene Ćirića bile su iz Ostrva, jedino Mitina nije. Supruga Spomenka je rodom iz Perućca kod Bajine Bašte, ali za razliku od „domaćih“, kako kaže Mita, podržava ga i kada nije u pravu. Sin Rade, ćerka Srbijanka i četvoro unučadi su ono štoga čini srećnim i ponosnim. Bez obzira što je 1970. godine imao velikih neprijatnosti u požarevačkoj Matičnoj službi koja je u prvom trenutku odbila da registruje ćerkinio ime Srbijanka…