Mehaničko shvatanje ekonomskog razvoja

Razvojni stepen jedne nacionalne ekonomije, se po ovoj hipotezi, može očitati na udelu sekundarnog odnosno tercijalnog sektora u društvenom proizvodu. Po ovoj pretpostavci srpska ekonomija, u kojoj industrijski sektor ostvaruje 22 procenta socijalnog proizvoda i zapošljava 20,5 procenata, dostiže američki nivo u kome je, takođe, udeo industrije 22 procenta društvenog proizvoda. Nemačka bi bila u znatno lošijem položaju sa 28 procenata društvenog proizvoda i 30 procenata zaposlenih.

Ovakvo pojednostavljeno poređenje sadrži dve greške. Prva je da je termin tercijalni sektor jasan. U osnovi je to kategorija koja u sebi objedinjuje sve „ostatke“, ono što nije poljoprivreda ili industrija. Frizer ili piljar pripadaju tercijalnom sektoru isto koliko i finansijski savetnik ili softverski inžinjer. (pokušano je obići ovaj problem kroz uvođenje izraza kvartarnog sektora, informacione ekonomije ili kvintarnog sektora wellnessa, slobodnih aktivnosti itd.)

Problem biva još komplikovaniji kroz činjenicu, da veliki deo delatnosti koje su danas percepirane kao usluge, nekada bile uzimane kao industrijske delatnosti. Ovde spadaju delatnosti u industrijskim preduzećima (knjigovodstvo, održavanje, čišćenje) koje su izdvojene i ponovo priključene preduzećima ali kao usluge.) Ako bi stavili u odnos relativnu veličinu tercijalnog sektora i stepen ekonomskog razvoja jedne zemlje mora se analizirati i struktura uslužnog sektora. Za Srbiju bi jedna ovakva analiza otkrila da se sektor usluga ovde sastoji od jednostavnih uslužnih delatnosti (frizerskih radnji, trgovinskih radnji, kopirnica, pekara, kafića,restorana itd). Relativna veličina uslužnog sektora, dakle, nije rezultat razvijene već neuspešne deindustrijalizacije. U tercijalnom sektoru sa njegovim niskim i nestabilnim prihodima, permanentnim bankrotima i novim osnivanjima privrednih subjekata nalazi veliki broj onih skloništa koji u modernim segmentima uslužnog sektora ne nalaze zaposlenje. Tercijalni sektor u Srbiji je u velikoj meri agregat dalekosežnih i bezperspektivnih ekonomskih strategija preživljavanja.

Druga greška navedenog poređenja leži u mehaničkom shvatanju ekonomskog razvoja. U zadnjim dekadama se, posebno, u anglosaksonskom svetu razvilo mišljenje, da se industrijska proizvodnja sve više premešta u zemlje u razvoju dok visokokvalitetne usluge ostaju u razvijenim zemljama. Kina, fabrika sveta, je sa industrijskim udelom u društvenom proizvodu sa 46 procenata više industrijalizovana nego sjedinjene američke države i Velika Britanija, nemačka je još uvek sa svojim velikim stepenom industrije iza anglosaksonskih zemalja. Ipak, globalna kriza je pokazala dve teze: Kao prvo, kvalitet usluga zavisi u velikom stepenu od kvaliteta i veličine industrije. Međunarodna utakmica između zemalja u razvoju i industrijskih zemalja ne istiskuje industriju iz razvijenih nacionalnih ekonomija, već je tera, da se specijalizira na najinovativnije moguće segmente . Drugo, razdvajanje jednog dela uslužnog sektora, finansijskog sistema od realne ekonomije (dakle od industrije) izaziva ekstremne smetnje u postizanju ravnoteže kako na nacionalnom tako i na globalnom nivou.

Najteži srpski ekonomski problem je deindustrijalizacija, koja dolazi sa preuranjenom tercijalizacijom. Srpski rast u periodu od 2000. do 2008. se nije bazirao na proizvodji razmenljivih dobara i usluga(udeo razmenljivih, dakle potencijalnih izvoznih dobara je pao izmedju 2000. i 2006, sa 42 na 24 procenta), već na rastu bez industrije, bez izvozne dinamike i bez zapošljavanja.

Najpreči ekonomsko politički cilj Srbije odatle mora biti reindustrijalizacija, na teret njenog arhaičnog uslužnog sektora jer pod datim okolnostima, samo međunarodno konkurentna industrija može proizvesti stabilna i donekle dobro plaćena radna mesta u dovoljnom obimu.