Kad demokratija postane suviše komplikovana

Ovo nije nikakav presedan – u takvoj preraspodeli pravne moći mi nikada ne dobijamo presude pozitivne za Srbe. Ipak, manastir Dečani opstaje u Metohiji, u okruženju od 800.000 Albanaca. On ostaje centar srpske duhovnosti i kulture koji ne zaobilazi niti jedan diplomata ili značajna ličnost koja se nađe u poseti Kosovu i Metohiji. Manastir Dečani, čini se, ima jaču i efektivniju diplomatiju od srpskog Ministarstva spoljnih poslova. Ovaj pokušaj da mu se oduzme legalno stečeno vlasništvo nad zemljištem je atak na ekonomsku samoodrživost manastira i njegove dragocene poljoprivredne delatnosti.

Petak, 24. jul

Danas je dan stupanja na snagu sporazuma između Beograda i Prištine o ukidanju plaćanja osiguranja na prelazima između KiM i centralne Srbije. Putujući sa dugogodišnjim prijateljem Ranđelom Nojkićem ne primećujem nikakvu promenu. Narod prelazi administrativnu liniju kao i obično. Na izlazak sa KiM čeka mali broj vozila, dok na ulazak čekaju kolone od gotovo dva kilometra. Razumemo da naplata osiguranja očigledno još nije ukinuta. A i zašto bi Priština to uradila sada kad joj albanska dijaspora u poseti porodicama tokom letnjih meseci puni prihode osiguravajućih društava? Čujemo da na severu KiM Vulinovi gradonačelnici demonstriraju protiv promene tablica sa KM na KS i RKS. Kažu da je ovo za njih emotivna promena. Bojim se da kao i u mnogo slučajeva dosad njihov glasni protest služi kao najava neizbežne implementacije dogovora o tablicama. Da li njihovo taktičko negodovanje samo nakratko umiruje strasti među Srbima i privremenim odlaganjem narod polako privikava na promenu?

Subota, 25. jul

U Beogradu čujem vest da je 600-godišnji hrast u selu Savinac posečen preko noći. Smetao je jer se našao na trasi auto-puta Beograd – Južni Jadran. Svedočenja meštana govore da je hrast posečen rano ujutro dok je selo još spavalo. To me podseća na neke bolne trenutke na KiM. Jedno rano jutro septembra 2010. kad su srpskim enklavama presečene telefonske mreže. Kad demokratija postane suviše komplikovana, neskloni kompromisu se po inerciji okreću sili. Mediji, ipak, brzo zatvaraju tu priču i prelaze na nove, manje teške dnevne novosti.

Iako se nalazim u slobodnom Beogradu, dan provodim u kući. Ne izlazim, jer mi se često desi da sretnem jako puno poznanika sa KiM. Tada shvatim da ih je više u centralnoj Srbiji nego nazad na KIM. Teško mi je da priznam tu realnost.

Nedelja, 26. jul

Vraćamo sa nazad na KiM. Ulazimo preko severa. Gotovo nikoga nema na prelazima. Odmah nakon dolaska u Gračanicu razgovaram sa kolegama lekarima od kojih saznajem da se dogodila teška saobraćajna nesreća u enklavi. Kažu da, nažalost, srpske zdravstvene institucije u Gračanici više nemaju mogućnost pružanja urgentne pomoći životno ugroženima. Povređeni Srbi su, stoga, hitno prebačeni u Klinički centar u Prištini. Razočarana sam. Sav onaj dugogodišnji rad koji smo moje kolege lekari i ja uložili u podizanje sistema zdravstvene zaštite i izgradnju naših samostalnih zdravstvenih institucija u enklavama kao da je poništen. Baš kao i u najgore vreme 1999, i ove 2015. Srbi ponovo nemaju lokalnu zdravstvenu instituciju u koju se mogu uzdati.

Ponedeljak, 27. jul

Polazim na posao i čujem da je direktor Kliničkog centra u Gračanici smenjen. Zbunjena sam, jer znam da je na funkciju postavljen pre samo četiri meseca. Dok se zdravstvene institucije urušavaju, mi se bavimo sitnim kadrovskim rešenjima, kojima se bolji redovno zamenjuju gorim.

Već danima slušam priču o borbi ministra inostranih poslova Dačića da Kosovo ne postane član Uneska. Obavestio nas je da je obezbedio dva glasa protiv kosovskog članstva. Diskutujem sa prijateljem o pravnoj proceduri i legalnosti kosovske kandidature za članstvo u Unesku.

Utorak, 28. jul

Oglašavam se po pitanju članstva Kosova u Unesko objašnjenjem zašto Kosovo bez Srba sa KiM i Srpske pravoslavne crkve ne može da pristupi ovom procesu. Dajem svoj mali doprinos diplomatskoj borbi Srbije po ovom pitanju. Popodne provodim u razgovoru sa stranim novinarima u poseti KiM. Pokušavam da im objasnim da se albansko liderstvo u Prištini ni sa kim nije konsultovalo o ovoj kandidaturi. Kažem im da me to i ne čudi, jer i dan-danas kosovsko Ministarstvo inostranih poslova nema niti jednog ambasadora Srbina. Očigledno je da kosovske institucije ne veruju sudu i doprinosu svojih srpskih građana.

Sreda, 29. jul

Uobičajen dan. Jedino je neuobičajeno to što me novinari danas ponovo zovu i pitaju o platformi za KiM predsednika Nikolića. Svakako da je svima jasno da je negova nacionalno obojena platforma samo još jedan ventil za nacionalističko biračko telo SNS, koje mora biti jako nezadovoljno rešenjima o KiM koje je dogovorila Vlada. Dok Nikolić piše svoje platforme, Briselski sporazum se i dalje implementira bez pauze. Nikakve ozbiljnije promene u skorašnje vreme neće biti. Jedina realna posledica ovog poteza predsednika Nikolića je ponovno kontroverzno lice Srbije na međunarodnoj sceni. Mora biti da međunarodnoj zajednici nije baš najjasnije šta se to dešava u Srbiji. S jedne strane predsednik traži od Rusije da blokira rezoluciju o Srebrenici, dok s druge strane premijer organizuje dramatičnu posetu Potočarima. Nikolić sve više deluje kao da vodi svoju ličnu politiku i da obezbeđuje svoje političko preživljavanje u kontekstu ponovnog jačanja nacionalnog osećaja među Srbima, koje je neizbežno. KiM je ovde samo sporedna tema.