PETAR MILOŠEVIĆ: Junaci velike priče koja se bliži kraju

Njegov autor Petar Milošević (1952), izdanak čarnojevićke dijaspore u Mađarskoj i profesor na Slavističkoj katedri budimpeštanskog Univerziteta Lorand Etveš, jedan je od vodećih autoriteta sveukupne srpske zagranične literature. Pored sedam beletrističkih i desetak književno-teorijskih dela i antologija, napisao je i četiri scenska komada, kao i veliki broj studija i kritika. Posebno upečatljiv doprinos Milošević već decenijama daje u časopisnoj produkciji mađarskih Srba: nalazio se među pokretačima periodičnih izdanja Glas i Almanah, zatim je osam sezona bio glodur nedeljnika Srpske narodne novine, a od 2003. uređuje književni dodatak Neven.

Svojom najnovijom knjigom „Tinja Kalaz“, na originalan način, pokazujete bliskost između rodnog grada Bore Stankovića, Vranja, i Kalaza, današnjeg predgrađa Budimpešte, u kome ste rođeni. Šta to, prema vašem viđenju, tako snažno povezuje ova dva mesta?

– Pre svega, literatura. I biografija. Moja bliska rođakinja iz Kalaza, još kao gimnazijalka, sredinom 80-ih godina prošlog veka, igrala je Stankovićevu Koštanu, a ja sam gledajući tu predstavu zavoleo Stankovića i Vranje, i atmosferu toga sveta. Pre toga bio sam u Vranju, prvi put u životu, kad sam bio jako zaljubljen, pa je Vranje ostalo u mom sećanju kao neka vrsta Verone. No, između Vranja i Kalaza postoje i konkretne sličnosti: brda, potok, surduk, ciganska mahala, pa i jezik s mnogo arhaizama, turcizama i odstupanja od standarda. Tu je i sličan položaj na nacionalnoj periferiji, južnoj i severnoj, vekovni dodir s tuđom kulturom, turskom i mađarskom, pa iščezavanje jednog starog sveta, kod Stankovića krajem 19, a kod mene krajem 20. veka.

Kalaz, međutim, kao što kaže i naslov vašeg romana, „tinja“, tiho sagoreva. Ima li nade da se ovo naselje ispod planine Piliš, koje je više od tri veka važilo za jedan od centara srpske zajednice, makar neće baš sasvim ugasiti, ukoliko je već nerealno očekivati da se opet „rasplamsa“ kao u neka stara vremena?

– Posle Prvog svetskog rata odigralo se grupno odseljavanje srpskog stanovništva iz Mađarske u Srbiju, to je bila takozvana optacija. Asimilaciju kasnije ubrzava modernizacija života u drugoj polovini 20. veka, kad se raspada zatvoreni zemljoradnički svet Kalaza, koji se sa Budimpeštom graniči severno, ispod Sentandreje. Ali, čudno je to sa izumiranjem. Nestajanje Srba u Sentandreji nagovestio je već Jakov Ignjatović u 19. veku. A, evo, u Sentandreji još i danas ima Srba, mada malobrojnih. U Kalazu, na predstavljanju mog romana, klupska sala u nekadašnjoj Veroispovednoj školi bila je puna. Istina, sala nije velika.

Iz nekih vaših prethodnih rukopisa moglo se zaključiti da je bilo Sentandrejaca koji nisu uvek bili zadovoljni kako ste ih prikazivali u svojim knjigama?

– Ne, to je samo moja književna šala u funkciji kopče između dva romana, od kojih jedan Mi že Sentandrejci buduću smrt poslednjeg Sentandrejca prikazuje kao da se već dogodila, pa u sledećem romanu Bitka za Sulejmanovac Sentandrejci prebacuju „autoru“ što njihovo izumiranje prikazuje kao svršenu priču, premda oni još žive. U stvarnosti takvog prebacivanja nije bilo, svi mi ovde imamo utisak da smo junaci jedne velike priče koja se upravo u našem životu približava kraju, pa su moje romane s takvom pričom ovdašnji čitaoci primili pozitivno. Posebno ih uzbuđuje kada prepoznaju, ili misle da su prepoznali, nekoga konkretno. I čude se kad kažem da sam figuru izmislio. Kako sam izmislio kad je oni poznaju?

Važite za dostojnog naslednika čuvenog pesnika Stojana Vujičića, koji je u 20. veku snažno doprineo očuvanju i afirmaciji identiteta Srba u Mađarskoj. Da li u novoj generaciji stvaralaca iz svog okruženja prepoznajete nekog ko bi u budućim vremenima bio kadar da nastavi putem koji ste Vujičić i vi trasirali?

– Vujičić je bio krupna figura sa ogromnom intelektualnom pa i fizičkom snagom, sakupljač i čuvar svega onoga što se ovde u severnom rasejanju tokom vekova stvaralo i sačuvalo mahom baš Vujičićevom zaslugom. Ja sam možda samo hroničar, i to „nepouzdan“, jer se bavim književnom igrom na granici stvarnosti i mašte, a neko je rekao da radim „dekonstrukciju mita o seobama“. Imam starijih književnih saputnika, kao što je prozni pisac Predrag Stepanović, i mlađih kolega koje sam kao urednik novina i časopisa upravo ja otkrio kao mlade talente, a neki su od njih danas već afirmisani pisci, kao što je Dragomir Dujmov.

Vašu umetničku prozu, između ostalog, prepoznatljivom čini i česta ravnopravna upotreba, stalno preplitanje ćiriličnog i latiničnog pisma?

– Nije to puka igra. Uzmimo Kostićevu pesmu Santa Maria della Salute. Ni u njoj preplitanje ćirilice i latinice nije bez funkcije. Mi jesmo nešto posebno, ali i deo nečeg većeg. Katkad je naglasak na posebnosti, katkad na vezama. Pa kad već imamo tu sreću da raspolažemo s dva ravnopravna pisma, zašto ja kao pisac ne bih iskoristio tu sjajnu šansu, recimo za razlikovanje pripovedačkih aspekata u romanu. U romanu London, Pomaz korene stranih reči pisao sam latinicom, a nastavke ćirilicom, što je pre dvadesetak godina, za vreme međunarodnog embarga protiv Jugoslavije, bio simbol različitosti i povezanosti. U romanu Mi že Sentandrejci poglavlja o raju i paklu pisana su ćirilicom, druga latinicom. U romanu Bitka za Sulejmanovac junaci „govore“ ćirilicom, narator „priča“ latinicom. U romanu Websajt-stori smislio sam novo srpsko pismo, interneticu. U romanu Tinja Kalaz narator u prvom licu jednine „priča“ ćirilicom, narator u trećem licu „priča“ latinicom.

Mada živite u Mađarskoj, ostavljate dubok trag u literaturi maternjeg, srpskog jezika na kome pišete. Koliko je, pak, Petar Milošević prisutan na književnoj sceni zemlje u kojoj je rođen?

– Katkad, na poziv nekog mađarskog časopisa, prevedem neki svoj tekst. Tada dozvoljavam sebi veću slobodu nego pravi prevodilac: pišem novu verziju na mađarskom jeziku. Dakle srpski pisac Petar Milošević i mađarski pisac Milosevits Péter nisu sasvim identični.