Čista priča danas je kao utvara, retko viđena. A kad se pojavi, ta čista priča utvara, vrati sećanje na dobro, staro temeljno pripovedanje koje, baš koliko je potrebno, kontroliše čitalačku maštu ni za trenutak ne sputavajući ga da prihvati nepredvidljivost toka priče. Postoji književno sočna priča. Prepoznaje se makar i kao eho onog izanđalog mišljenja da je sve staro i sve viđeno, da je sve rečeno, a nije.
P { margin-bottom: 0.21cm; }Ovde se najpre misli na detalje, atmosferu i znalački zalazak u onostrano koje postoji od kada i svet, zalazak u sve ono što su iznedrile Vučje noći . Tu se misli i na halucinacije unutrašnjih glasova koje neumorno kopne junake za koje se odlučio romanopisac Vlado Žabot. A to su: Rafael Meden, orguljaš i crkvenjak, kome se život prevrnuo od kako je „užurbano posegao za papirićem, pročitao ono što je bilo napisano olovkom i čak dvaput podvučeni red: PROFESOR NAMERAVA DA VAS UBIJE!“; Azra Mihnjik, vrhunski stručnjak za teoriju muzike, s kojim je proveo sate i sate u, „mora se priznati, prilično zanimljivim razgovorima o spontanosti astralnih struktura i tišini kao isključivo teorijskoj pretpostavci beskrajnog i ljudskim čulima za sada još nedostižnog tonskog spektra“; Jemima, „dragulj za koji treba živeti“ i koju je krasio pogled da se Rafaelu pričinilo „kao da se nekakva ikona zagledala u njega“; Aga, debela i vazda bleda; bolesni Greflin i pohotna Greflinka; Cura koju ljudi u gostionici zovu raznim imenima i…
A zalazak u onostrano? To je ono kada ponizna pobožnost pokazuje drugo lice i odgovara posledicama po stvarni život, ono što tada Izađe iz čoveka , baš tako. Vučje noći nisu tek umna zabava za dokone čitaoce, igra u kojoj im misterija u obliku zaostavštine paganskog nikako ne daje tačne odgovore na pitanje u kojoj su meri zapravo okruženi senkama tog nedokučivog, mutnog i tajanstvenog. Onda i nije neobično da je u njihovom svetu sve povezano, da su prosto primorani da žive u svojim iluzijama, neoslobođeni od njih, sapeti a vazda znatiželjni kuda ih to život (od)vodi? Da je tako, potvrda je što zatiču sliku župnog doma koju nikako ne očekuju. Jer, sva ona uokvirena platna, ulja i akvareli izuzetnog kvaliteta, što bila su okačena po hodniku, izbi i kuhinji, ta platna činio je sadržaj i sami motivi, koji nikako nisu mogli biti primereni za župni dom. Galerija greha, u to je izrasla postavka slika navodno nađenih u potkrovlju – otkuda one tamo? – a na koje je prilikom pospremanja naletela Jemima. Razgolićeni fauni na nekim livadama, sam Pan sa istaknutim, uzdignutim udom, razgolićene, samom grehu prepuštene žene na travnjacima pod vrbama kraj ribnjaka i potoka, kao… Eto, tek da se čitaoci uvere koliko je na platnima ostalo od onog religioznog, bogougodnog.
To je to, kad pisac i čitalac dođu do tačke saglasnosti, ponuđena misterija – književna građa – pokazuje svoje logičko lice. Krug se zatvara i svi zajedno ostaju u njemu. Pisac, čitaoci, i svi junaci na svojoj koži osećaju Vučje noći . Fikcija je prerušena u stvarnost, čitaoci vide svoju prerušenu stvarnosti, žive svoju čudnovatu stvarnost. Više je nebitno šta je istinito a šta nije, u principu bitan je samo piščev kreativan postupak i postupak čitalaca koji hrabro prilaze razrešavanju misterije sve vreme tražeći, kako jedan filozof reče, svoje nepropadljivo mesto u svetu .
Evo samo jedne tačke ljudskog i božanskog susreta, to je galerija na neočekivanom mestu, koja jeste simbol čovekove misaone nesavršenosti što manifestuje se u vidu sopstvene podvojenosti između osećaja ništavnosti i samo nazirućeg smisla postojanja, između vere i sumnje, između božjeg i đavoljevog posla. Takva zbrka ne daje uvek očekivan rezultat, da se razumemo. Kao onda kad je Jemima Rafaela odlučno uzela za ruku, sama je spustila niže, pravo na ono razmekšano žarenje među bedrima. Vrata nisu bila zatvorena, mogao je… Kako onda opstati kao (ne)histerični učesnik života, ako ne metafizičkim strpljenjem kakvo imaju kaluđeri i pristojni ljudi , mudruje filozof. I, koliko podstiče atmosfera groznice, ako to stanje potraje u vidu nastavljajuće smušenosti u kojoj ne postoji znanje ni o čemu posebno . Znanje? Pomaže li znanje u odbacivanju svega paganskog koje ne jenjava, traje u vremenu, ni za pedalj da ustukne. Uostalom, moć prerušavanja je velika, neka je i privremena, moć prerušavanja nudi slobodu i izbor: A gospodin profesor i ja ćemo biti đavoli , saopštila je Jemima. Ili i same maskarade jesu od pamtiveka tek igra dobra i zla, nisu samo stari i naivni običaji. Eto, Rafael se maskirao u biskupa, mada je priznao sebi da bi i sam radije bio đavo. Zašto? Jer mu se više puta činilo da nikada neće biti sasvim siguran u to da li je život zaista milost, jer se, naime, ponekad učini kao kazna .
Uostalom, promišljanja se rasprskavaju, što su slobodnija, bliža su grehovima. Jasno se čuje: Ćuti, beli bože! – a reč je o belim snovima i belim ljubavima. Bele žene se maze u njima, ćute, ljube, i mnogo žele. Kao Greflinka što je đavolski dahtala i ječala kad ju je Rafael presavio ispred sebe. Bolji kraj Nikolajevskih poklada Rafael nije mogao ni da zamisli. Ili to tako jeste sve u samom programu Vrbana i vanvremenskih veštica. Sprdaju se Vrban i veštice, šta li je, nadmoćno iz carstva onostranog, čikaju obične smrtnike, eto. Tačno, Cura je ozbiljno upitala Rafaela da li je nekada slušao severni vetar? I pojasnila, njemu crkvenjaku, da je tako samo tokom vučjih noći, tada su blizu, ovde, u ljudima. NJemu kome se činilo da su đavoli liturgijska izmišljotina, samo to. A kasnije, kad se sočna priča razvila do kraja, kad su rakija, strah i groznica učinili svoje, taj isti Rafael, kao u nesvestici i van sebe, povikao je i uperio prst u Mihnjika: On je Vrban! I dodao: A ona, Jemima, veštica i zlo koje pokušava da vas zavede! Kakav je rezultat? Mahanje glavom uz trpeljivi podsmeh svih okupljenih na sastanak crkvenog odbora. I? I iz crkve tamno je ćutalo, sa zebnjom u tišini piščeve reči da ponovimo. Uostalom, „svako zvono treba pomazati kako treba i molitvu mu uputiti“, to da, ali… Opet, sve se čini, kako primeti Rafael, ipak, da „Ovaj brod, mili moji, ne vodi nikuda!“ Šta sa grehom koji svako poznaje i uzalud pokušava da ga prikrije „pobožno zanesenim stavom“? To je ono kad se u glavi sve pomeša u zabuni, dah zastane, srce zanemoća. Tu je i mučnina, slabost, nemoć, i sve ono što beži a da je pripadalo veri u božju vlast, i moć, ono što je prošlo, izbledelo, dobilo oblik obične neprijatnosti, „kao kad ujutru ostaje ponešto od snova koji su čudno neshvatljiva stvarnost od privida, lutanja i groze s kojom potom, preko dana, obično više ne znaš ni šta ni kuda“.
Da li su to glupave slušne halucinacije, ili mešanje vidljivog i nevidljivog, ovosvetnog i onosvetnog, da li je to duh onih slika koje samopozivaju na blud i razvrat, eto, pod krovom samog župnog doma? Da, te slike imaju duh, zaista. Svejedno, na kraju priče, Rafael se osećao odbačenim, zapostavljenim, bezvrednim. Odbačenim od Mihnjika, Jemime, Cure, i svih onih koji su dolazili i mrmljali u crkvi. Uspeli su, ali Rafaela nisu odbacili i čitaoci, to je zasluga pisca. Vidi se Rafael, i vrbe, trstiku i neke snegom prekrivene gomile – svuda naokolo. Da, vidi se i veliki beli pas koji ga je s njuškom u prtini i hladnih, crnih očiju mirno i tiho pratio. To je ta razgrađena Stvarnost u kojoj i samo Selo Vrbje označava samo Veliku Belinu , a cela priča mora da se protumači kao poraz čoveka pred demonima. Ili udruženim ljudima prerušenim u demone, svejedno, vrane će i dalje graktati. Rafael nije uspeo da odbrani crkvu i svoju veru. Pokušao je, od njega dovoljno.
F naslovna
glo
Pisac, čitaoci, i svi junaci na svojoj koži osećaju „Vučje noći“. Fikcija je prerušena u stvarnost, čitaoci vide svoju prerušenu stvarnosti, žive svoju čudnovatu stvarnost. Više je nebitno šta je istinito a šta nije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
