Site name

Pesmice o Vučiću i BIRN-u

Osmi je dan kako je BIRN objavio na veb-sajtu tekst "Ispumpavanje kopa i budžeta". Tekst, koga bi u normalnim okolnostima na sajtu ove nevladine organizacije pročitalo malo ljudi, toliko je razbesneo premijera da je napravio diplomatski skandal sa Briselom.

Piše: Gordana Igrić

23. januar 2015. 15:47

Petak, 16. januar

Od tada traje hajka, u kojoj su naši mediji, neki sa više, neki sa manje strasti, glavna poluga za transmisiju režimske "poruke". Počelo je sa premijerovim optužbama da BIRN laže jer to naručuje i plaća Evropska unija, a nastavilo se u novinama, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, i doseglo nivo naučne fantastike.

BIRN reketira srpsku državu, lobira za neke strane konzorcijume, hoće da uzme pare, BIRN je strana agentura, možda bi mogao da ugrozi i život premijera. Jednom rečju, BIRN bi da opljačka Srbiju, ali to premijer ne dozvoljava. Najzad, BIRN ne drži do novinarskih standarda, a za to dobija velike pare. Smenjuju se partijski lojalisti, koalicioni partneri, takozvani eksperti specijalizovani za ksenofobiju, neki medijski likovi iz mračnih devedesetih, a čuju se i glasovi iz Republike Srpske. Ne zna im se broj.

Mi u BIRN-u svi zbunjeni. Gde su ona srećna vremena, kada bi povređeni čitalac prepoznao pogrešan podatak, napisao pismo i zahtevao da se ono objavi, ili uvređeno otišao na sud i tamo tražio odštetu? Gde su ona srećna vremena, sa demokratama na vlasti (ko bi rekao da ću ovako nešto ikad napisati!), kada se potpuna kontrola medija sprovodila tako sofisticirano, da se nijedno naše istraživanje o korupciji te vlasti nije moglo probiti u glavne medije?

Čak i Slobodan Milošević sa ove distance izgleda kao borac za slobodu govora.

Ovo je neka sveža metoda - niko u Srbiji ne zna o čemu je tekst, jer o detaljima mediji ne pišu. Komentariše se šta je u medijima neko rekao o tome šta je BIRN pisao. Ili šta nije pisao. Samo tri ili četiri puta je dozvoljeno da se čuje neko iz BIRN-a, u sveopštoj kakofoniji.

Dolazi danas u kancelariju novinarka slovenačke televizije da me intervjuiše. Interesuje je gušenje slobode medija, ali i gde smo to pogrešili. Pitam je da mi ukaže na neki problem u tekstu. Ona kaže da ne može - nije ga čitala.

Kolega, iskusan urednik iz Engleske ne razume razmere ovog ludila, pa me savetuje da napravim listu optužbi, i naše odgovore, da to objavim, prosledim medijima. Odgovore očekuju i prijatelji organizacije, pa i neki novinari. Poslušam i počnem da ređam glavne optužbe i da osmišljavam "odbranu", pa me uhvati kikot. Kako stvarno da nekom ozbiljno odgovaraš da nisi špijun, da nisi lobista, da nisi neokolonijalna organizacija, da ne spremaš rušenje vlasti na proleće. Toliko je apsurdno da odustajem. Više od 300 priloga je za ovo vreme napisano o temi o kojoj se samo "spinuje".

Ali, nema te buke, besa, galame, hajke, podmetanja i otvorenih laži, koje mogu da sahrane logična pitanja, a ona se šire socijalnim mrežama. Srpska vlada i EPS su iz samo njima znanih razloga odlučili da dok kuća gori, raspišu tender i čekaju četiri meseca vatrogasce. Kuća je kop Tamnava koji je tokom poplava zadesio svetski neviđen udes da postane ogromno jezero. To je srce energetskog sistema, četvrtina potrebne električne energije odatle dolazi. Svaki dan koji prođe, a kopanja uglja nema, Srbiju košta milion evra.

Na tenderu su izabrane kompanije koje imaju problematično iskustvo sa vrlo specifičnim ispumpavanjem takozvanih "velikih voda", jedna srpska i jedna rumunska, a na mala vrata je uvedena holandska kompanija, sa traženim iskustvom, koja se nudila da to uradi odmah, još krajem maja. Da je odmah angažovana, uz ostale potencijale EPS-a, Tamnava bi se brže isušila. I pretpostavljam jeftinije. Ili drugim rečima, zašto izgubiti najmanje 100 miliona evra, koliko je Srbiju koštalo čekanje?

Subota, 17. januar

Budim se rano i na umu mi je prvo Svetska banka. Njihova izjava da su baš oni zahtevali tender, te da je "sve urađeno kako treba" preuzeta je bez ikakve novinarske rezerve, pa je nova runda diskreditacije BIRN-a počela. Sakrio je, navodno, BIRN namerno od javnosti da je kredit dobijen, a tender kontrolisan od strane Svetske banke. Da li je ovo kolektivna amnezija? Vest o pregovorima sa Svetskom bankom mogla se pročitati već u julu, a informacija o dobijanju kredita Svetske banke u svim medijima je još od oktobra.

Opet, buka i bes, i zamena teza. Koju vladu na svetu može da natera Svetska banka da uzme 23 miliona evra kredita, koji će vraćati narednih 30 godina, a da zbog čekanja na tender i taj kredit izgubi još 100 miliona? Da li je jasno da kada nešto "finansira" Svetska banka nije reč o poklonu?

Ukupna šteta zbog čekanja prevazilazi znatno onu sumu koja bi se platila da se kojim slučajem država prodajom obveznica zadužila i odmah krenula u posao. Tada bi trošak, u zavisnosti od kamate, bio između 24,2 i 25,7 miliona evra.

Beži mi ta Vladina računica, a beži i Svetska banka. Prvo još u decembru nije bila spremna da pruži informacija o samom tenderu i izboru kompanija, već je upućivala novinare BIRN-a na EPS, inače neprobojni bastion za svako naše pitanje. Od 12. januara pa sve do juče, Svetska banka nije odgovorila na BIRN-ove zahteve da dostavi izveštaj o proceni na osnovu kojeg je post factum, mesec i po dana pošto je tender po srpskim pravilima okončan, potpisala ugovor. Sinoć je stiglo pismo da se ovaj izveštaj smatra poverljivim i da se ne može dostaviti na uvid.

Nije ovo, ipak, završena priča.

Odlučujem da posle podne posvetim taksistima. Oduvek sam mislila da su beogradski taksisti precizniji u merenju javnog mnjenja nego mnoge dobro plaćene agencije. Kao svaki strani plaćenik odlazim taksijem u Ušće da kupim poklon za sestričinu. Odmah pitam vozača da li je čuo za BIRN, a on se zanese u objašnjavanje da su oduvek ovom zemljom vršljali takvi strani plaćenici, razne službe, u nameri da je upropaste. Na kraju vožnje ja mu kažem ko sam i da samo proveravam kako je kampanja u medijima primljena među običnim ljudima. On me gleda, pa me pita zbunjeno: A o čemu se tu u stvari radi? Imam strpljenja, pa objašnjavam.

Tako još dva puta u toku dana. Isti odgovor. Kad je došlo veče, sin mi se ruga. Kaže, super ti je medijska strategija - od vrata do vrata, od taksiste do taksiste.

Tako se dan završava smehom. Volela bih i sa parčetom pice, ali to je zabranjeno - na dijeti sam.

Nedelja, 18. januar

Toplo mi je u srcu kad pomislim da je četrdeset nevladinih organizacija diglo glas zbog slučaja BIRN. Svih ovih dana, dok se pucalo iz topova, uzbuđenje je raslo, a sa njim i podrška na socijalnim mrežama. Spevane su nama i Vučiću čak i pesmice, a bilo je i karikatura... Možda u Srbiji nema mnogo slobodnih medija, možda nema opozicije, ali ima slobodnih građana.

Sa tim ohrabrenjem, sedamo da pišemo pismo glavnim i odgovornim urednicima. Pozivamo ih da obrate pažnju na našu temu, jer je od javnog interesa. Posebno je važno da se vidi ko sada radi na Tamnavi, s obzirom da je ugovor istekao još u decembru. Poslaćemo oko 60 pisama, razneti ih lično, sutra rano.

Utorak, 20. januar

Jutros odgovorila dva urednika.

Pošto sam već posle nekoliko dana ove hajke prestala da čitam napadačke tekstove i tako trošim vreme, neko mi kaže da treba da ipak pogledam komentar Olivera Antića objavljenog 18. januara u Politici.

Tu vidim da ovaj savetnik našeg predsednika ima problem da razlikuje štednju od kredita, poklon od duga. Kaže da "BIRN grubo napada Vladu što je uštedela od srpskih poreskih obveznika više od 23.000.000 evra." U čudu sam. Ako sada bilo kog građanina pitate dok stoji u redu da uzme kredit u banci, da li to on štedi ili se zadužuje, pogledao bi vas u neverici. On tu razliku razume odlično. Ili Antić možda misli na onih 23 miliona što su nas neki tabloidi optužili da smo hteli "da otmemo"?

Dalje, u istom paragrafu Antić nastavlja: "O javnim pozivima na ubistvo premijera valja se zapitati - šta to i zašto (ne)čini tužilaštvo?" Ne razumem o kakvim javnim pozivima na ubistvo, a u kontekstu afere sa BIRN-om, on to govori.

Ipak mi najupečatljivije ostaje njegovo pitanje: Dokle ćete zloupotrebljavati strpljenje naše?

Ja lično - još dugo - u sebi mu odgovaram. Dok ne naučite da je normalno da novinar ima prava da postavi pitanja, dok nam institucije ne povrate poštovanje, dok se naši mediji ne ohrabre da i sami kažu javnosti kakva je razlika između kredita i štednje. Osim, naravno, ako ne proradi to "tužilaštvo".

Sreda, 21. januar

Nekako mi je danas tiho. Da li nam se to režimska mašina umorila, ili okrenula možda novim stranim plaćenicima, izdajnicima i neprijateljima srpskih reformi? Sada je na tapetu zaštitnik građana Saša Janković, koji kaže da se ne oseća sigurno zato što prima direktne pretnje, a i zbog podele na patriote i izdajnike. Šta da se radi u ovakvom mraku?

Na stolu me čeka koverat, a u njemu rukom pisano pismo. Penzionerka iz Vršca me moli da joj pomognem i preispitam da li je zakonita Vladina odluka o smanjenju penzija.

"Molim vas, odgovorite mi, ne zbog novca koji uzimaju, nego smatram da mi uništavaju dostojanstvo ličnosti," kaže na kraju pisma. Ostavlja fiksni telefonski broj, čak i matični broj iz lične karte, moli da joj se javim.

Meni stoji knedla u grlu. Ovo me pismo u trenutku vraća u mladost. Kada sam radila kao novinar u jednom nedeljniku Borbe (još jugoslovenske), na moj, ali i na stolove mojih kolega su stizala kao na traci brojna pisma. Slati su mi dokumenti, koji su se mahom ticali privrednih afere ili samovolje direktora. Molili me ljudi da dođem, da pišem o njihovim mukama, jer - tada se još verovalo - ako samo nešto izađe u novinama, problem će se rešiti. Smeniće se direktor, sudija, nasilni šef. I to se i dešavalo.

Više uopšte ne mogu da se setim kada sam poslednji put primila takvo pismo. U moru aktivnosti, cifri, interneta, eksperata, trenera, politizacije, ta se dragocena stvar izgubila.

Nije ovo samo žal za mladošću, ovo je i žal za profesijom.

Autorka je urednica agencije BIRN

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.