Pulska premijera

Ali, vremenska prognoza za sredu nije baš najbolja… Idemo da gledamo film „55“ u Areni, da osetimo kako to izgleda. Dok film traje, strepim zbog zvuka, pošto se od odjeka slabo razume. Zabrinut, raspitujem se, je l' uvek ovako u Areni. Teše me da nije, nego samo kad u filmu nije baš urađen zvuk najbolje. Posle filma moram da sačekam sa se završi i sledeći, koji počinje tek u 23.30, pa da tek onda uradim tehničku probu svog filma, to će biti tek oko 1 noću. Mrtav umoran odlazim na festivalski parti, da ubijem vreme.

Konačno me zove Veljko kinooperater iz Arene i kaže: dolazi. Veljko kaže trik je da se pogodi balans između preglasnog i normalnog. Film izgleda sjajno, dobar projektor. Zvuk relativno dobar, sve se, srećom, razume šta kažu, publika Arene će još malo apsorbovati odjek.

21. jul // ponedeljak //

Budim se posle tri sata, u pet, kao da nisam ni spavao. Vozim do Rijeke sat i po, kupim moju Zoru, koja je i kostimograf filma, i Živu sa broda iz Splita, pa se onda po kiši vozimo kroz Opatiju, u kojoj nisam bio 35 godina, do Brestove, luke za trajekte. Tamo čekamo Natašu Tapušković, moju divnu glavnu glumicu koja sa Borisom Milivojevićem igra glavnu ulogu. Stiže. Vozimo se do Pule, gubimo se, zaglavljujemo u saobraćaju i tek posle dva sata stižemo u hotel. Pričamo usput da li će biti kiše i da li će film biti u Areni. Nataša mi garantuje da će sve biti u redu.

U hotelu vidim poruku da Janko, drugar iz Njujorka, dolazi sa svojim prijateljima iz Njujorka i Beograda da me podrži i da će mi napraviti žurku posle filma. Kaže dolazi iz Njujorka privatnim avionom njegovog prijatelja Brajana, sleću u Beograd da pokupe DJ-eve i još neke ljude i onda dolaze u Pulu da prave taj parti. Da, da, naravno će tako biti, mislim se u sebi.

22. jul // utorak //

Konačno sreda, dan pulske premijere filma. Biće to prvi put da gledam film sa, uslovno rečeno, „domaćom publikom“, i to, ni manje ni više, nego, ako ne padne kiša, pred nekoliko hiljada ljudi, u legendarnoj pulskoj Areni. Za doručkom se srećem sa ostalima iz naše ekipe koji su u međuvremenu stigli u Pulu. Dragan Bjelogrlić, kompozitor Dejan Pejović, Bane Trifunović, svi zajedno stalno zabrinuto gledamo u nebo. Nataša Tapušković nas i dalje uverava da neće padati kiša i da će naš film biti sigurno u Areni. Ja joj, naravno, verujem, ne znam ni sam zašto. Na terasi hotela sedim na kratko sa glumcem Emirom Hadžihafizbegovićem, koji je trebalo da igra u filmu. Prisećamo se kako se sve to odigralo i kako je pao i slomio tri rebra na samo tri dana pred početak snimanja, i obojica konstatujemo: „Nije se dalo“. Ljuba Bandović je uskočio u poslednjem trenutku i divno odigrao ulogu. Odlazimo na press koferenciju, tamo nas dočekuju moderator i podosta novinara, koji izgledaju zadovoljni onim što su videli prethodno na press skriningu. Pokušavam da im odgonetnem iz izraza lica kako im se svideo film, čini mi se da jeste. Sedamo i dobijamo aplauz. To je dobar znak. Moderator postavlja pitanje Draganu Bjelogrliću. Kaže mu da kad ga je počeo gledati na filmskom platnu pre 30-ak godina, činilo mu se da će on možda biti naš Tom Kruz i da je evo i dočekao da ga vidi kako glumi hrabrog pilota kao u filmu „Top Gan“. Smejući se Bjela odgovara da se nada da se moderatoru čekanje isplatilo. Ređaju se pitanja. Nataša Tapušković govori o radu na ulozi i svom liku u filmu, kompozitor Dejan Pejović priča o tome kako je raditi sa mnom ponovo, lepo priča o našoj saradnji, producent Snežana Penev govori o koprodukciji Srbije i Hrvatske na našem filmu i koprodukcijama kao neophodnosti malih kinematografija. Dragan Bjelogrlić me hvali, kao i Dejan.

Na konferencijama za štampu saznaš puno lepih stvari od saradnika, koje ne kažemo jedni drugima tokom rada na filmu. Po završetku se slikamo i dajemo pojedinačna intervjue, Nataša potpisuje svoj portret. Opšti utisak je da se novinarima jako dopao film. Jugoslav Pantelić, novi art direktor FEST-a, koji mi je srdačno čestitao na filmu, daje mi komplimente i posle konferencije, u čemu ja neskromno uživam. Odvlače me na dalje obaveze, uz moje negodovanje da mi dopuste da posle pet i po godina rada na filmu, dobijem bar pet minuta da saslušam na miru nekog ko hvali moj film. Silazimo niz stepenice, komentarišemo lepu press konferenciju, Bjela mi u šali kaže: „Ti znaš da ono što sam rekao o tvom radu s glumcima ne mislim, nego sam morao da te hvalim pred novinarima, pogotovo u Hrvatskoj. Red je…“

Idemo na ručak, časti Boris Matić, hrvatski koproducent. Istarsko vino i neizgovorljiva divna jela. U kafanu dolazi reditelj Goran Gajić, pozdravljamo se. On odmah odvodi Bjelu na neku dnevnu žurku, a ja ostajem da strepim da li će ga vratiti na vreme za premijeru.

Vraćam se u hotel i tamo iznenađen zatičem svog druga Janka, koji je stvarno čak iz Njujorka doveo svog prijatelja, producenta Brajana, na moju premijeru da me podrži. I stvarno su usput svratili do Beograda i privatnim avionom pokupili DJ-eve Andriju i Petka za večerašnju žurku koju nam stvarno organizuju u čast filma. Meni sve liči na neki san, ali izgleda da će stvarno desiti.

Vodim ih da im napravim akreditacije. Usput srećemo direktora festival. Kažem, došli ljudi čak iz Njujorka da vide moj film, direktor odgovara da je onda baš super što su odlučili da ipak ostane u Areni, pa šta bude. Laknulo mi je.

Dolazimo doterani, dosta ranije. Svi smo jako srećni što će ipak biti u Areni. Ulazimo, radujemo se kao deca, razgledamo, dodirujemo drevni kamen i naravno slikamo se pre nego što počnu da puštaju publiku. Dok nervozno pijem kiselu vodu, Arena se dosta brzo puni. Dotrčava uzbuđena moja divna producentkinja Snežana i vuče me za rukav. „Dođi da vidiš nešto, molim te!“ Odvlači me i pokazuje mi dole. Na ulici se pruža ogroman red za karte. Divan osećaj. Arena se puni, dolaze gosti, kolege filmadžije iz Hrvatske, uzbuđenje raste. Još nema Bjele. Slikamo se, ali bez njega. Konačno stiže i Bjela. Gledam na sat, skoro je pola deset, trebalo bi da počne. Prilazi mi organizatorka, kaže kasnićemo jedno pola sata, pošto je red za karte jako dugačak, pa da svi uđu. Divno! Konačno, Arena se napunila, verovatno 5.000 ili 6.000 ljudi, ne znam. Gase se svetla, vode nas do naših mesta, hodamo kroz mrak. Žamor, uzbuđenje. Veljko, projekcionista, seda pored mene i Dejana Pejovića da mu kažemo da li zvuk treba pojačati ili smanjiti. Počinje. Sve je u redi. Izgleda odlično, zvuči dobro. Dobijamo i prvi smeh, dobro je. Nije lako gledati svoj film sa 6.000 ljudi. Lepo jeste, ali nije lako. Još smeha. Atmosfera je odlična. Aplauz na otvorenoj sceni za neke scene i replike. Publika u Puli je obična, bioskopska publika, pa je ovo odličan test kako će film biti primljen u bioskopima.

Divno. Kraj filma. Veliki aplauz. Idemo do scene kroz mrak da se poklonimo dok traje špica, kako prolazimo viču nam: „Bravo!“ Izlazimo na scenu, špica još ide, ljubimo se, čestitamo jedni drugima za to vreme, publika čeka, ja čekam, to je možda najduži momenat u procesu pravljenja filam, dok čekaš u mraku, ispod rol-špice koja, čini mi se, traje satima, da dobiješ aplauz koji će ti reći nešto o tome kakav si film napravio. Konačno, kraj špice, pale se svetla. Aplauz. Veliki, lep. Puna arena. Svi se zajedno klanjamo. Aplauz traje. Bjela kaže ajde da im priđemo, prilazimo bliže i klanjamo se još jednom. Predstavljanje autora, producenata i glumaca. Posle slikanje i intervjui. Tek sad osećam koliko sam se umorio dok sam gledao svoj film, pokušavajući da nekako kao suvozač, da dok gledam, kočim ili dodajem gas na zamišljenoj papučici na podu. Svi se još jednom srećni grlimo i ljubimo, film je ipak bio u Areni i bilo je odlično. Dajemo intervjue, Nataša i Bjela se slikaju sa obožavaocima. Ljudi čekaju u dugačkom redu da se slikaju sa Bjelom. Krećemo ka žurci kojom me časte Janko i Brajan, ulazimo, DJ-evi iz Beograda rade punom parom, pristižu ljudi, čestitanja, komentari, alkohol.

Jedna od direktorki festivala nam presrećna čestita: „Hvala vam što ste nam konačno napunili Arenu!“ Janko i Brajan me u toku večeri pozivaju da im se sutra pridružim. Idu privatnim avionom za Rim da razgledaju lokacije, bilo bi im drago da krenem sa njima, na jedan dan, kažu vratiće me na Bol gde su mi žena i sin. Kažem moram da pitam ženu prvo.

Vraćam se hotel, tri ujutro, vrtim film, scene, gde su smejali, kako su disali za vreme filma. Umoran, ali ne mogu da zaspim.

23. jul // sreda //

Jutro. Skačem iz kreveta. Dnevnik za „Danas“! Moram sad da ga napišem! Potpuno sam zaboravio! Panično otvaram lap top počinjem grozničavo da pišem, proveravam e-mail, dobro je! Sutra je deadlien, ne danas. Zora se budi, kažem joj da hoće da me vode za Rim na dan, vratiće me na Brač, kaže: „Idi bre, čoveče i uživaj. I kupi mi nešto lepo“. Pakujemo se, organizujemo prevoz za Zoru i Živu do Brača. Miša Terzić, kolega reditelj dolazi u pomoć, voziće ih on do Splita. Pakujemo se svi. Poslednja kafa na terasi, Jugoslav mi ponovo hvali film i ponovo mi prija. Opraštanje na recepciji. Bilo je lepo. Grlimo se. Bane Trifunović prvi odlazi. Nataša se vraća prekinutom odmoru, pozdravljamo se. Dejan Pejović će ostati još dan-dva, pa onda za Beograd. Dajem mu DCP sa filmom da ga vrati za Beograd da ga ne vučem sa sobom u Rim. Pozdravljam se sa Bjelom.

Sa Jankom i Brajanom sedim u privatnom mlaznjaku. Polećemo. Iz vazduha gledam Arenu. Izgleda divno. Brinem se kako će sve ovo zvučati u dnevniku. Ali pošto se dogodilo, ja zapisujem. Naravno, „pičujem“ (opisujem u kratko) moj sledeći film Janku, koji sedi preko puta mene u velikoj beloj kožnoj fotelji privatnog mlaznjaka dok letimo za Rim.

Majke mi.

Autor je filmski reditelj