Reklama za bajku

 Ili da nas nauči da probamo da posmatramo svet oko sebe. Svejedno, nije mi to padalo teško, budući da sam relativno disciplinovana osoba, ali sam prestao posle šest meseci. Što je bilo najduže na klasi, jer su ostali batalili tu obavezu čim su shvatili da nas profesor neće kontrolisati.

Jednostavno, ne volim dnevnike. Ne čitam ni zabeleške pisaca koje volim. Usput mislim da nikoga ne bi trebalo da zanima moj prilično jednostavan i nezanimljiv život. A ako vodim dnevnik da bih docnije imao sigurna sećanja na svoj život, to se u gorenavedenom primeru pokazalo prilično loše. Naime, kada sam posle nekoliko godina pronašao taj kratki dnevnik koji sam bio primoran da napišem, ispostavilo se da su moja sećanja, koja je blaženi um preobrazio u romantična i vesela, zapravo prilično obična i rutinska. Nikakve romantike tu nije bilo. A ionako su se ti dnevnici bavili uglavnom snovima, što bi možda bilo zanimljivo da sam sklon psihoanalizi, ali nisam. Ja sam jednostavno pripovedač, a za priču nije bitno je li istinita, već je li dobra i ima li poentu. A dnevnici ne samo da ubijaju poentu već uništavaju i te sitne, tako slatke detalje koje mašta docnije dogradi. Zato više volim da se sećam, bez stvarnih dokaza. Dnevnici su dobri samo za policajce. A u ova vremena, za ljude dovoljno velikog ega da ne mogu a da ne razglase šta misle o ovom ili onom (kao da tuđe mišljenje ikoga zanima, pogotovo ako se ne slaže sa našim), tu su Tviter, Fejsbuk i tako to.

Uostalom, ko sam ja da smatram da moj život nekoga zanima?

Postavljate sad logično pitanje, čujem vas: zbog čega sad ja sebi u usta uskačem i pišem nešto nalik na dnevnik? Jednostavno, izlazi mi film, pa moram da ga reklamiram, na svaki način.

Dakle: film se zove „Peti leptir“, radi se o bajci, i premijera je 23. decembra u Sava centru. Predstave su od 18h i 20 i 30. To će biti prve, i za neko vreme jedine dve 3D projekcije na tako velikom platnu i pred tolikim brojem ljudi. A, da, to je prvi srpski 3D film.

Tako da smo, hteli – ne hteli, ušli u istoriju.

Sve ostale podatke o filmu imate na sajtu filma: www.petileptir-film.rs

Subota, 13. decembar

Danas sam kupio Danas. Lepa rečenica. Zaista, inače ne kupujem novine. Ove sam uzeo da bih pročitao dnevnik moje prethodnice (Hana Selimović je pisala o ''okupaciji'' bioskopa, hvale vrednoj inicijativi. Za koju, uzgred, mislim da ima pogrešan naziv. Jer, okupacija je kad neka strana sila, na primer privatni kriminalci u sprezi sa državnim kriminalcima, osvoji i pod svoju upravu stavi neku tuđu teritoriju, na primer bioskope. A kad ljudi koji su tu domaći tu istu teritoriju, na primer te iste bioskope, osvoje i vrate pod svoju kontrolu, to se zove oslobađanje).

Moram priznati još jednu stvar, a to je da sam u Danasu imao štošta drugo i da pročitam i da sam se tom činjenicom iznenadio. Bilo je tamo nekih pametnih ljudi koji su pisali neke pametne stvari. Bez obzira što sam se sa nekima slagao, a sa većinom pak ne. Jedino bih voleo da su te novine štampane ćirilicom. Nekako mi lepše izgledaju kada ih zamislim tako. Mada smatram da je naše bogatstvo između ostalog i u tome što koristimo dva pisma ravnopravno.

Potom sam otišao na skupštinu Asocijacije reditelja, i bilo nas je veoma malo. Kao i obično. Da se dele neki fondovi, verovatno ne bismo stali ni u Arenu.

Nedelja, 14. decembar

Iako je meni nedelja obično radni dan kao i svaki drugi, otišao sam na pijac. Ima neki Valjevac koji prodaje izvrsne duvan čvarke, a tamo je samo vikendom. Žao mi je što ne postim ovaj post, ali nisam se organizovao. Kuvamo sebi i detetu isto, a mala mora da jede meso. Onda nam je komplikovano da sebi odvojeno pravimo… znam, sve su to opravdanja koja pokrivaju našu bazičnu lenjost, ali tako je. Uzdamo se u milost.

Posle podne sam prenosio Bundesligu, lep hobi koji mi donosi i prihode. Jako volim to da radim, i nadam se da to radim dobro. Mislim da u životu imam više sreće no pameti.

Ponedeljak, 15. decembar

Ustao sam rano, jer sam morao da gostujem na jutarnjem programu RTS-a. A to se završilo za desetak minuta. Jelena je u isto vreme gostovala na Prvoj, sa Mišom Janketićem, pa smo našu Divnu ostavili u sigurnim babinim rukama. Ipak, volim kad tako rano sve obavim, imam ceo dan pred sobom da završim neke kupovine. Izašao sam iz zgrade u Aberdarevoj i udisao punim plućima prilično zagađen vazduh u prilično sumorno jutro. Ali, potom sam prošetao ćerku po kraju, i osetio nešto najbliže čistoj sreći. Zanimljivo kako se to svaki put dešava. I svaki put idemo istom rutom. Da su mi pre desetak godina rekli kako će me srećnom činiti ponavljanje bilo čega, verovatno bih se smejao. Sada shvatam da iznenađenje, pa ni zanimljivost novoga, nema nikakve veze sa srećom. I na putu sam da prihvatim sreću kao statičan pojam.

Po podne sam pisao. Imam toliko stvari koje bih da napišem, scenario za bar dva filma i jednu seriju, roman… za sada. A da ne spominjem onih desetak scenarija koji čame na mom eksternom hard-disku. Znam da skoro ništa od toga neću snimiti. Ta me je činjenica ranije užasavala, ali sada sam se pomirio s tim. Možda.

Utorak, 16. decembar

Danas je dan prepun sitnih, običnih obaveza, ali onih koje će mi oduzeti čitav dan. Ne samo to, već ću morati da jurim s jedne obaveze na drugu. Uglavnom su nezanimljive, sem dve: jedna je sastanak osnivačke skupštine Asocijacije scenarista, u koju sam ljubazno pozvan, a drugi je taj da su iz Zagreba konačno stigli poslednji CGI efekti (kompjuterski generisane slike, to je bukvalan prevod ove skraćenice) za film „Peti leptir“. To su neke sitne stvari, glavni efekti su, hvala Bogu, gotovi i odlični su. Ove sam išao danas da vidim u montažu. I ipak ima nekih grešaka. Za ispravke nema vremena do novinarske projekcije, koja je u četvrtak, ali do premijere sve mora biti ispravljeno. Makar ja išao u Zagreb (po ko zna koji put) i disao im za vrat.

Ne znam u čemu je tu stvar, ali tako je uvek na filmu. Sve ovo je moglo biti završeno komotno pre najmanje mesec dana, ali, kao i uvek, sve se radi u poslednji čas. Mene to izluđuje, ali se dešava na svakom filmu, bez izuzetka. Još gore je sad, kada se ne rade kopije na 35-ici, već možete bukvalno dan pred premijeru da menjate stvari. Valjda se ljudi opuste, šta li.

Što se tiče osnivačke skupštine, tamo sam sreo nekoliko pametnih ljudi.

Sreda, 17. decembar

Živim u jednosmernoj ulici. I svaki dan svedok sam da barem pet vozila, na moje oči, prođu suprotnim smerom. Tačno je da je ulica izrazito slabo prometna, ali je tačno i to da je prva sledeća ulica, suprotnog smera, udaljena jedva nekih pedesetak metara. Svaki put mi dođe da izađem napolje i, kad bi to bilo moguće, zaustavim budalu i putem šamara joj objasnim kako ne valja biti bahat. Nažalost, u državi (namerno neću da kažem zemlji, jer ja volim svoju zemlju) u kojoj je oduvek fukara na ceni, u kojoj je negativna selekcija jedini način mišljenja, u kojoj se vredni i pametni ljudi obično počnu ceniti tek kad umru, ovaj glupi metod bi možda i imao smisla. Kažu da će klincima sad da uvedu neke silne zabrane što se vožnje tiče. Od budala koje voze suprotnim smerom kroz moju ulicu, ja retko da sam video nekog mlađeg od četrdeset godina.

Ovo što sam rekao za fukaru, da budemo pošteni, na važi samo za ovu državu. Tako je, nažalost, svuda, i to se možete uveriti ako budete proveli neko vreme u inostranstvu. Tamo se, makar na takozvanom Zapadu, fukara bolje krije, imaju razrađenije sisteme mazanja očiju. Tako da čoveku skoro pa dođe milo što ovim našima na čelu piše ko su i šta su.

Četvrtak, 18. decembar

Danas je novinarska projekcija filma „Peti leptir“, prvog srpskog 3D filma, bajke koju sam imao sreću da režiram. I zbog koje, zapravo, i pišem sve ovo. Biće mi ovo peti film, što je zgodna koincidencija, gledajući naslov, a prvi put da idem na novinarsku projekciju. Pre svega zbog toga što je posle projekcije konferencija za štampu kojoj moram da prisustvujem, a i da pravim društvo Jeleni, koja još nije videla film u kojem igra. Njen prvi dugometražni igrani film. Pa još i prvi 3D.

Nisam, jasno, objašnjavao nikome da ovo još nije konačna verzija, da će četiri efekta da se ponovo urade, da će to, po mom mišljenju, bitno uticati na poentu filma. Ionako to niko nije primetio. Jednom sam, na nekom festivalu, gledao svoj film ''Mrtav ladan'' na projekciji gde je operater zaboravio da pusti čitavu drugu rolnu filma, tamo gde je gotovo čitav zaplet, i bez koje, mislio sam, nema šanse da iko nešto razume. No, publika je bila oduševljena. Tada sam shvatio da one sitnice, zbog kojih se mi često dovedemo u predinfarktno stanje, ljudi i ne primećuju. Tako je bilo i ovaj put. Sve je proteklo kako treba, čak su neki i aplaudirali.