Ričard Himan: Imidž sindikata je srozan

Na ove i druge teme u razgovoru za Danas govori Ričard Himan, profesor industrijskih odnosa u Londonskoj školi ekonomije, poznati evropski stručnjak, koji je u Beogradu učestvovao na konferenciji u organizaciji Fridrih Ebert fondacije i Centra za razvoj sindikalizma sa temom o budućnosti sindikalnog pokreta u Evropi.

*Da li je ideja sindikalizma danas jaka kao što je bila prethodnih decenija?

– Ne, sigurno nije. U određenoj meri to je posledica jednog začaranog kruga. U zemljama na istoku, koje su nekad bile iza gvozdene zavese, imamo zaostavštinu sindikata koji su bili deo državnog sistema. S druge strane, na zapadu je proces razvoja sindikalizma tekao daleko sporije. Sada, imamo velike promene. Imamo promenu prirode zapošljavanja i radne snage, pomeranje od velikih proizvodnih sistema ka ekonomiji privatnih usluga, odnedavno i rezanje broja zaposlenih u javnom sektoru, kao i rast u prekarnijim oblicima zapošljavanja. Generalno, situacija na tržištu rada je takva da imamo veću nezaposlenost, da se ljudi osećaju ranjivije, suočavamo se sa ekonomskom internacionalizacijom, stvaranjem novih pritisaka na radnike i ponašanjem poslodavaca koji sve više žele da budu autonomni, čime slabe položaj radnika, a vidimo često i smanjenu potrebu da se poštuju stara pravila igre kada je uzimano za gotovo da ćete pregovarati sa sindikatima. Zato su sindikati počeli da gube članstvo, a kako su gubili članstvo tako su postajali manje efektivni u pregovaranju i sa poslodavcima i sa vladom, a kako su postajali manje efektivni u pregovaranju, postajali su manje atraktivni za radnike.

* I tu je začarani krug?

– Vezano za to je i ono što se zove pretpostavka društvenog običaja. Vreme kada je uzimano za gotovo da će se većina ljudi pridružiti sindikatu je prošlo. Sada u mnogim zemljama ni radnici ni njihovi roditelji nisu članovi sindikata, pa više nema ni te društvene transmisije. Zato sindikati moraju da iznađu daleko pozitivniji argument i strategiju da bi naveli ljude da im se pridruže.

* Da li vam se čini da su sindikati sada viđeni više kao arhaične institucije koje ne mogu da se izbore za bolje radne uslove nego što bi to sami radnici mogli?

– Slika sindikata je svakako urušena, ali do koje mere, to znatno varira od države do države. Kako sindikati mogu da sebe ponovo pozicioniraju kao kolektiv ka kome će ljudi težiti? Jedan od razloga zašto se sindikati doživljavaju kao arhaični jeste to što se ponašaju na arhaičan način. Veliki deo njihove komunikacije je na jeziku – žargonu, kojim niko ne govori. Organizuju sastanke na koje niko ne želi da ide. Ali, opet, ima i promena. U većini zemalja ljudi u sindikatima shvataju da stvari moraju da se promene. Pogledajte, recimo, sajtove sindikata. Pre 20 godina nisu ni postojali. Pre 10 godina niko nije hteo da ide na njih. Nisam išao na sajtove srpskih sindikata, ali u mnogim zemljama su oni sada živi, interaktivni, i to je jedan od načina da se uspostavi sindikalno prisustvo. LJudi koji vode te sajtove takođe obraćaju pažnju na to kolika im je poseta na kojim stranama, šta je to šta funkcioniše, a šta ne.

To je jedan deo rešenja

* Kada govorimo o sindikatima, uglavnom govorimo o radnicima u javnom sektoru. Ali ne rade svi tu. Kako vidite ulogu sindikata u privatnom sektoru? Šta je to što sprečava širenje sindikalizma u privatnim korporacijama?

Interesantno je da smo pre 50 godina govorili potpuno suprotno – da kada govorimo o sindikatima, govorimo samo o privatnom sektoru, a da niko ne pominje javni. Delom se radi o tome što su državni poslodavci ohrabrivali sindikalizam, ili mu se barem nisu protivili. Delom je razlog i to što je država velika organizacija i lakše je organizovati sindikat i ljude u velikoj organizaciji nego u maloj. Takođe se radi o standardizovanoj birokratiji. Da li imate standardizovani kolektivni ugovor. A u privatnom sektoru, imamo tranziciju od proizvodnje ka uslugama. Privatni poslodavci su uglavnom manji. U mnogim slučajevima se suočavaju sa intenzivnim pritiscima konkurencije, pa radnik stvarno misli da poslodavac ne može da mu da više, ili da bi izgubio posao kada bi tražio više.

* Ali, zar ne bi trebalo da je radnik koji je član sindikata bolje zaštićen od onog koji nije? To je i cela poenta sindikalizma – da pruži radnicima onu zaštitu koju oni sami za sebe ne bi mogli.

– Da, osim ako poslodavac ne odluči da neće da ima sindikat u firmi i ako se ne usmeri ka tome da eliminiše sindikate. U privatnom sektoru, ako govorimo o poslodavcu koji ostvaruje veliki profit i velike marže u okviru kojih ima mesta da radnicima da više, onda je ključ da se radnici organizuju i da izgrade kapacitet da poslodavca naterate da ih prizna i da deo zarade podeli sa njima. Ali, ako se radi o poslodavcu koji se zaista bori za opstanak, jer ima konkurenciju u Kini, koja može da napravi isti proizvod za desetinu cene, onda morate da tražite načine na koje možete da sarađujete tako da unapredite rad. Ali načine koji ne znače samo ubrzavanje rada i otpuštanje loših radnika i tome slično. Takođe sindikati moraju da gledaju koja su to pitanja važna ljudima u njihovom svakodnevnom radu, iako ta pitanja možda nisu deo tradicionalnog posla sindikata. Onda, baveći se tim temama, možete da organizujete ljude i tako naterate poslodavce da pristanu na njihove zahteve, jer većina poslodavaca, ma kolika da su kopilad, ne žele da njihovi radnici budu potpuno nesrećni, barem kad ih to ništa ne košta.

Da li su stari slogani zastareli?

Postoji i potreba da se pogleda koji su stari slogani zastareli, a koji i dalje iskazuju trajne istine. A ako iskazuju trajne istine, kako ih izreći na način koji ljudi razumeju? LJudi možda idu manje za apstrakcijama, a više za konkretnim primerima. Ako nekog pokušavate da naučite osnovama, ne smete pretpostavljati da je on već ekspert.

Vruća linija za loše šefove

*Imate li neke primere za sindikate koji su se prilagodili novim okolnostima?

– Recimo, u Britaniji je pre nekoliko godina uspostavljena „vruća linija za loše šefove“, broj telefona koji su radnici mogli da pozovu i da prijave na koji način su loše tretirani. To je jedan od načina. Recimo javili su im se ljudi koji rade u kol-centru telekomunikacione kompanije, kojima je bio problem to što su, kada rade u drugoj smeni, morali da koriste iste slušalice koje su koristili radnici iz prve smene. Nisu imali ni svoj telefon i to ih je stvarno iritiralo. Dakle, morate da razgovarate sa ljudima da biste videli koji su njihovi problemi.

Ili recimo, na jednom aerodromu su osoblju dali nove bluze koje su se delimično providele što ih je jako uznemirilo. Bavljenje takvim pitanjima nije deo tradicionalnog rada sindikata, ali je to bio način da se ljudi kolektivno organizuju i okupe i da onda postoji mogućnost da se mobilišu za sindikalna pitanja.