Iz Sandžaka ništa novo

Danas kada neki drugi, posebno njihovi nekadašnji sledbenici, u onome što je još preostalo od Sandžaka, zanemarujući da se radi o osetljivoj, višenacionalnjoj sredini, tražeći ekskluzivni prostor za sebe u medijima i na političkoj sceni, reaktueliziraju ideje o autonomijama, zapravo ne kazuju skoro ništa novo od onoga što je već bilo odavno kazano i viđeno. Ispod šinjela SDA Sandžaka, stranke sa populističkim predznakom, izloženoj brojnim previranjima i raskolima, proizišao je, naime, vremenom najveći broj aktuelnih političara i politikanata raznih boja i onih kojim sebe smatraju svakovrsnim zaštitnicima verskih, nacionalnih, političkih i drugih interesa. Po „pamet“ i „mirenje“ se nekad išlo i u ratom zahvaćeno Sarajevo, dok ih danas tragikomično „povezuju“ političari iz Istanbula.

I kada su čelnici SDA svojedobno devedesetih nadobudno govorili o političkoj autonomiji Sandžaka kao „svršenoj stvari“, bilo je u tome dosta nelogičnosti. Ostrašćeni antikomunisti pozivali su se na svoje selektivne „verzije“ istorije, upravo na „komunističku“, odnosno kratkotrajnu „partizansku autonomiju Sandžaka“, tražeći pritom da tadašnji Muslimani, a današnji Bošnjaci dobiju ista prava kao „Srbi u Kninu“. Kasete sa populističkih skupova, na kojima su davana isprazna obećanja bile su veliki hit po novopazarskim videoklubovima, a i dobro su se prodavale. Bošnjački političari nikada nisu bili spremni da pokažu i prihvate bilo kakvu odgovornost za ono što su radili i demagoški obećavali, za činjenice da su neretko, zapaljive izjave iz Novog Pazara, sa zebnjom dočekivane naročito tamo gde su Bošnjaci bili manjina, da je i to imalo znatnog uticaja na sve ono što se dešavalo po tim mestima. I ne samo njima. Danas amoralno računaju na kratko pamćenje naroda i sračunatu „amneziju“ države, iako obimne novinske dokumentacije svedoče drugačije, uporno govore o nekakvoj svojoj navodnoj ličnoj i stranačkoj principijelnosti i doslednosti. Vreme očito čini svoje. Za razliku od 90-ih kada je najavljivano, između ostaloga, sađenje „ekološke trave po Pešteri“, masovni uzgoj pastrmke i pečurki, sada se nudi, iz iste propagadne kuhinje, brza izgradnja auto-puteva i aerodroma po toj istoj Pešteri. Možda, na kraju, negde u brdima otkriju i piramide, poput onih u Visokom. I ovde se odavno obećava „stvaralački, maštovito, inventivno“.

Činjenica je da se u onom što se danas zove Sandžak teško živi, da su njegovi primarni problemi ekonomske, a ne političke prirode, da su za brojne frustracije, osećaje zapostavljenosti, izuzetno komplikovanu političku situaciju u njemu, uz problematično mešanje vere i politike, brojni akteri dali i daju svoj nemali doprinos, od samih bošnjačkih reprezentanata i njihovih dubokih podela i sporova, do uloga medija i posebno države, njenog konfuznog uplitanja i tendencioznog arbitriranja. Posledice su više nego vidljive na svakom koraku. Od nesposobnosti i nemogućnosti rešavanja gorućih problema domaći „autonomaši“ porazno beže u ono što se zove „visoka politika“, svesno i nesvesno destabilizirajući prilike, neodgovorno raspaljuju strasti, izlažući obične ljude, opterećene svakodnevnom borbom za preživljavanjem, željne sigurnosti i izvesne budućnosti, svojevrsnom psihološkom teroru. To što su prazne fabrike bez radnika, a desetine hiljada mladih nezadovoljnih ljudi bez ikakve perspektive, izloženih različitim iskušenjima, što raste kriminal, ali i siromaštvo i redovi pred narodnim kuhinjama, što rade univerziteti, a nema knjižara, univerzitetske biblioteke, studentskih domova, studentske poliklinike, što je sve više anonimnih doktora i magistara nauka koji većinom u životu nisu ni stručna slova objavili, ali navodno brinu o nacionalnom identitetu, nije za mnoge problem. Matrica je od devedesetih skoro ostala ista. Mediji će i dalje, mahom, po potrebama, posebno onih od strane države, predimenzionirano govoriti o „vrućim“ i „senzacionalističkim“ temama jer ovaj prostor već godinama ima rezervisano mesto na stranicama crnih i sličnih hronika. Treba očekivati da će i neki samoproglašeni „prvoborci“ i borci za „nacionalnu stvar“, skupljajući jeftine političke poene, nakon revitaliziranja „starih mantri“ i traženja autonomije, u daljoj radikalizaciji svojih zahteva arogantno tražiti i republiku, pa možda nešto i „bidne“ od svega toga, kao što je bilo s onima s početka devedesetih. Lijepo zvuči, ne košta za sada ništa, a možda, iskustva govore, potom postanu i ministri u Beogradu. Ko zna.