Ab ovo: O Emilu Sioranu

U prvi mah se nisam uplašio. I tako sam nameravao, ali nisam stigao, da proverim koliko rata još treba da uplatim za kremaciju, koja je tako nalik paklu, kako mi je u šali rekla mlađa ćerka. Olga nije ništa rekla. Ali, znao sam šta misli pošto je vernik. Ne slaže se naravno. Tek znatno kasnije počeo sam da razmišljam o ognju koji me je eto čekao na kraju puta. I na takozvani vrt sećanja gde će moj pepeo biti rasut.

Intenzivno sam razmišljao o tome, ni pepeo ili prah neće ostati, jedino urna u zidu i pločica sa mojim imenom koje naravno i nije samo moje jer ima ko zna koliko ljudi koji se zovu kao ja. Na internetu, recimo, neki fudbaler Nenad Daković koji igra negde u Nemačkoj i koji je mlađi od mene. Znači „Ništa“!

„Ja sam kraj i početak“, zapisao je Kafka, setio sam se. Na mom stolu je roman italijanskog pisca Roberta Kalasoa o Kafki čiji je naslov jednostavno K. Mnogi od vas poznaju ovaj Kafkin lik, ako je to od neke važnosti a nije. Jer je ovde reč o meni a ne o Kafki odnosno romanu K. Ono što je važno jeste da Kafka razmišlja, gotovo bih rekao – samrtnički od kraja prema početku. On doseže ovo Ab ovo. Ljudi obično idu u svojim mislima od početka gde se nalazi ovo ab ovo prema kraju. Na ovom putu nema većeg straha. Ali, ova situacija u kojoj je kraj već zamišljen, do ognja i pepela koji se rasipa u vrtu sećanja je zastrašujuća. To je situacija ab ovo.

Kako je to moguće – pitao sam se u agoniji, o kojoj piše i Sioran. „Ništa“, ni neka kost u zemlji koja možda može da traje. Moj brat se opet plaši ovog postepenog raspadanja i truljenja u zemlji. To ga je i navelo da mi prerdloži kremaciju koja je, uzgred nekoliko puta jeftinija od obične sahrane i svakako čistija. Ali, ova čeljust ovog „Ništa“, ovaj plamen i konačni kraj? Ja sam kraj bez početka!

Da li sam se utešio? To je samo „ideja“. Ili „misao“. Ovo strašno i konačno „Ništa“. Neka vrsta mentalne i uzaludne kibernacije ništavila, pošto se „Ništa“ ne može misliti. Samo jedna ideja, ali ja nemam ideje nego opsesije, napisao je Sioran.

Palo je veče i stvari izgledaju drugačije. Uostalom, postojanje nije logička kategorija i zato se ova ideja ne može misliti, nego živeti. To je Sioranov problem: kako misliti ono što se ne može misliti? Ova razlika između ideje i mišljenja. Jer, mišljenje je uvek živo a ideje mogu biti hladne i mrtve. „Ono što je istinito“, napisao je Hegel u Enciklopediji.., „ jeste da „Ništa“ u „Biće“ i „Biće“ u „Ništa“ ne prelazi nego je već prešlo“ (nicht ubergehet sonder ubergegangen ist). Ali, zar ova rečenica, ova „ideja“ nije bila razlog radi kojeg sam napustio Hegela?

Kako misliti ovu praznu urnu koja je moj kraj u vrtu sećanja? Ili je to možda strast i apsolutni lirizam o kome piše Emil Sioran, taj rumunski Niče.

Da li ja to pravim budalu od sebe kada razmišljam o urni? To je pravo i originalno Sioranovo pitanje u ovom Priručniku o strastima. To nije Ničeovo nego Sioranovo pitanje. I moje pitanje. „Mada me fenomen patnje impresionira – piše Sioran – a kadkad i zadivljuje, ne bih, ipak, mogao da napišem apologiju patnje, jer trajna patnja – a ne postoji istinita patnja osim one trajne – ako u prvim fazama pročišćava, u poslednjim fazama pravi budalu od tebe, poremećuje te, rastvara i anarhizuje do raspada“. „Kako da znam da li me ima ili ne? Možeš li tada biti ili ne?“

To je Sioranov „organski egzistencijalizam“. Potrebno je nastaviti. Pošto se urna ne može misliti. Da li je Sioran Niče koji plače? Ab ovo. Da li je urna platonizam puna mrtvih ideja? Još uvek mislim. Ne može se misliti ono što je mrtvo. To je ta razlika. Niče i Sioran u ovoj razlici ab ovo. Ab vita.

Na potpuno drugoj strani od Hegela i njegovog shvatanja istine, Sioran će naše mesto odrediti „negde između bitka i nebitka, između dve fikcije“. Nema jednostavno imena za ovaj egzistencijalizam. To nije postmoderni egzistencijalizam iz mog Ogleda o sablasnom, iako je vreme još uvek postmoderno. Jer, ne samo naše teorije, ni naš život nije legitiman, a drugih pojmova nemamo. Mi verujemo da nešto postoji, ali naša vera je kao jezički oblak, a naše društvo je ovo jezičko čudovište.

Da li je Niče egzistencijalista? Nije. Da li je Sioran egzistencijalista? Jeste. U masi egzistencijalista još od šezdesetih godina prošlog veka i pariskih bulevara.

Ali, egzistencijalista bez egzistencijalizma! Ili, pre, postegzistencijalista, jer šta je postfilozof ako nije ovaj – filozof bez filozofije!

Sneg je počeo da zasipa moju urnu. Otkuda ova budalasta prisnost?

Pročitano na književnoj večeri 16. februara 2010. u Centru za kulturu u Požarevcu.