Grupni portret naših mana

Kroz sedam isprepletanih priča, na stotinak strana pitkog, mudrog i lekovitog teksta u svojoj najnovijoj knjizi koja nosi simboličan naziv Jedanaesta zapovest, Elezović nas još jednom uverljivo suočava sa nama samima i kao da nam poručuje: „Ne brinite, niste samo vi zli, zlo nije vaš izum. Bilo je ono i juče, a biće, verujte, i sutra. Zato, smejte se zlu, smejte se manama drugih, ali i manama koje bujaju u vama, jer ćete tako lakše podnositi ovo trajanje koje se zove život a koje je, uglavnom, satkano od podvale, pokude i štetočinstva svakojakog.

Opsesivno zagledan u zlo koje dolazi sa raznih strana, a na ovim našim balkanskim prostorima najčešće od vlasti, od svake vlasti, a posebno od nas samih koji se nje plašimo pa joj služimo kao izmećari mnogo više i mnogo re-vnosnije nego što to ona od nas traži, Elezović tom neuništivom zlu kao ko-ntrapunkt stavlja tzv „malog čoveka“. Taj „mali čovek“, okružen istim ljudima kao što je i sam, sudara se sa svim mukama i nevoljama koje mu nameću vlasti koje se smenjuju poput godišnjih doba, ali koje su uvek prema njemu odljuđene i koje ga stalno zbog nečega progone: nekad zbog španjolske groznice, nekad zato što je voleo Rusiju i Staljinu, a nekad što nije mogao da zaradi ni toliko da plati račune za vodu i struju. U tim sudarima sa vlastitim porazima, nemoćan da išta promeni i unapred obeležen da bude gubitnik, Elezovićev junak (ili Elezovićevi junaci, jer je reč o više ljudskih sudbina kroz vreme) ne nailazi ili retko nailazi na razumevanje, na sažaljenje ili na pomoć vlastite sredine. U tom kolopletu zla, u kazanu u kome se svi kuvaju manje ili više bolno, ne pruža se nikom ruka pomoći da se neko, bar neko, iz kazana izvuče i da se spase. Naprotiv, svi su manje-više izloženi podmuklom podsmehu, posprdi i ogovaranju. Niko, ili gotovo niko u velikoj fresci Elezovićevih junaka ne vidi da je zlo večno i da će pre ili kasnije zakucati i na njegova vrata.

U tom mozaiku ljudskih mana i slabosti, biserni kamenčići vrlina kao što su patriotizam, poštenje, odgovornost, rad ili žrtva za opšte vrednosti, deluju kao nepotrebne mrlje i suvišni detalji, kojima čak ni sam pisac ne pro-riče smislenu budućnost. U svojoj bespoštednoj književnoj borbi sa univerzalnim zlom i manama koje bujaju u svima nama, nepomirljivo izlažući te mane oštrom sečivu satire, sarkazma i ironije, Elezović kao pisac dolazi do fatalističke spoznaje da se, zapravo, ništa ne može promeniti. Suočen sa takvom spoznajom on nam, kroz usta jednog od svojih junaka, šalje ovu više nego gorku i po sve nas otrežnjujuću poruku: „Spavaj, Veljko… Seti se lepih trenutaka iz našeg života… Zaboravi ružno… I doživotna robija je prolazna – cmoknu ga Danica. Okrenu se na levi bok i sklopi očne kapke, ne gaseći svetlo u sobi. Uzalud. Mrak je od njenog sna bio jači. A zora je blizu i daleko“.

Ako je od naših života ostalo samo sećanje, ako nam je uteha da je i do-životna robija prolazna, a posebno ako je mrak jači čak i od sna, kakvom se to svanuću mi možemo nadati, pita se Elezović. To pitanje ostavlja i nama da se sa njim suočimo dok pokušavamo da napravimo bilans naših porušenih i poniženih života.

Elezovićeva Jedanaesta zapovest je trajan umetnički pečat na ovo doba tranzicione Srbije, knjiga koja će budućim generacijama u ovoj zemlji više govoriti o nama od svih dokumentaraca i izveštaja koje ćemo im ostaviti u nasleđe. Elezović je i ovom knjigom pokazao snagu vrsnog pisca i osobenog hroničara koji i u kaplji proključale vode vidi snagu orkana.

A to je vrhunac svake umetničke interpretacije.

Autor je književnik iz Šapca