Pol, politika, mistika

Kratak roman Bernardijeva soba, sa podnaslovom „za glas (kontratenor) i orkestar“, priča je o simpatičnom društvenom marginalcu u kasnim tridesetim, Pišti Petroviću. Kao i u prethodnim Tišminim proznim knjigama, radnja je smeštena u Đurvidek, fikcionalizovani Novi Sad. Kada ga otac ostavi samog u prostranom porodičnom stanu, Pišta polako dozvoljava prijateljima, poznanicima, pa i nepoznatim ljudima, da mu se usele u stan, a on počinje da živi u olupini mercedesa na parkingu ispred zgrade i provodi dane u kontemplaciji. Više nego do stana, Pišti je stalo do moderno dizajnirane garniture nameštaja za koju veruje da je rad poznatog hrvatskog arhitekte Bernarda Bernardija, pa je drži zaključanu u jednoj od soba.

Fabula je svedena i sažeto je rekonstruisana u poslednjem poglavlju koje je namenjeno „veoma nestrpljivima“, što je trik koji je Tišma upotrebio i u prethodnom romanu. Pripovedanje se razvija kao asocijativno nizanje fragmenata junakovih sećanja, fantazija, snova, konkretnih zapažanja i apstraktnih razmišljanja. Reč je o dinamičnoj, dijalogizovanoj kontemplaciji, gde se smenjuju ironija i autoironija, otvorenost prema svetu i samoizolacija, optimističnost i rezignacija.

Ono što prevashodno okupira pažnju i znatiželju Tišminog junaka može se svesti na nastojanje da razume i dekonstruiše mehanizme društvene moći, komunikacije i potčinjavanja, i oblike njihovog ispoljavanja u politici i umetnosti. Posmatranje sveta iz infantilizovane, rajski nevine, predgrešne perspektive dovodi do toga da neke od glavnih socijalnih konvencija poput novca ili opozicije normalnost/ludilo, ili antropoloških činjenica kao što su žudnja za društvenim uticajem i moći – koje su kod „normalnog“ odraslog čoveka potpuno naturalizovane – budu sagledane i osvetljene u neočekivanom, začudnom svetlu. I komunizam i parlamentarna demokratija viđeni su kao partokratski sistemi, u kojima podjednako, tačnije uopšte nema prave slobode.

Pored socijalne marginalnosti, Tišmin junak je i u rodnom smislu oblikovan kao marginalac, ili kako on ironično za sebe kaže, „primerak škarta, ljudskog otpada“. Iako sebe doživljava kao suštinski bespolno biće, on želi da promeni pol: „Nema polova, ja sam žena žene, svi muškarci su žene a žene su samo žene!“ On je „sveštenik Nežnosti“, koji ponekad, da bi provocirao okolinu, govori u ženskom rodu. Temeljna opozicija u Pištinom misaonom univerzumu je, dakle, takva da se na jednoj strani nalaze politika i muški princip, koji su samo zavodljivi, a na drugoj umetnost i ženskost, koje jedine obezbeđuju „definitivnu utehu“. U skladu sa tim izveden je i završetak romana, kada Pišta sa majkom odlazi u žensku hipi-komunu negde u planinama jugoistočne Srbije: komuna se bavi posebnim vidom ugostiteljstva, a zove se Estetika. Polazeći od zaključka da „nema ničeg opasnijeg od normalnosti“, Tišmin junak stiže do uvida da je autentično jedino ono postojanje koje deluje podrivalački u odnosu na dominantni poredak i diskurse moć(n)i(h): „Greška je pobuna, subverzivna delatnost, najintimnija, najličnija stvar: grešiti spram samog sebe, stalno se samodestruirati. Bez toga nema u-žitka, nema postojanja“.

Suptilnost i nenametljivost sa kojima je oblikovana naivna i začuđena naratorska perspektiva zaista su fascinantni. Ninov žiri doveo je, u obrazloženju, Tišminu prozu u vezu sa Kafkom i Bernhardom, i to je tačno, jer se radi o posebnoj, zavodljivoj formi iskošenog, mističkog realizma. Pripovedanje u nagrađenom romanu moglo bi se opisati i kao uspela mešavina Albaharija i Valjarevića. U odnosu na Quattro stagioni, udeo fantastičnog i oniričnog u Bernardijevoj sobi ipak je svedeniji i suspregnutiji, dok je „avangardno“ eksperimentisanje na stilskom i leksičkom planu skoro u potpunosti napušteno, pa je novi Tišmin roman u bitnoj meri komunikativniji od prethodnog. Poigravanje sa logikom, jezičko proizvođenje i iskušavanje apsurda podsećaju na Beketa ili ranu Basarinu prozu. Diskretna lirizovanost naracije i mistički doživljaj urbanog okruženja kao Okeana i Večnosti („osluškivanje onih najtiših sazvučja predmeta“), proizvode neodoljivi efekat metafizičkog pulsiranja sveta oblikovanog u romanu.

Romanu bi se moglo prigovoriti da završetak na dramaturškom nivou nije najbolje izveden, tačnije da je izostao dovršen i zaokružen kraj i da se prosto radi o „mehaničkom“ prekidu naracije u jednoj proizvoljnoj tački. Ipak, s obzirom na to da je događajnost u Bernardijevoj sobi inače potisnuta u drugi plan, trenutak kada iz prostora romana nestanu Pištin stan, dragoceni nameštaj, olupina mercedesa, pa na kraju i Đurvidek – ukazuje se kao logičan, pa i nužan završetak.

U odličnom pogovoru, pesnikinja i kritičarka Maja Solar dovodi Tišmin roman u vezu sa posleratnim francuskim filozofskim i aktivističkim pokretom situacionizma, u okviru kojeg je ideal bila „revolucija svakodnevice“ („življenje kao umetnost, življenje koje se ne predstavlja, već se živi kreativno“), ali i odbrana dokolice, jer „biti ne-radnik u sistemu otuđenog rada jeste izvesno remećenje samog sistema“. Potom, sasvim opravdano, Maja Solar tumači roman u ključu temeljnih Frojdovih i Lakanovih postavki, a na kraju zaključuje da je „Bernardijeva soba kao paralela Vlastite sobe Virdžinije Vulf, prostor izolacije i bega od stvarnosti koja je politična, prostor koji je sama umetnost, dno Okeana i talasi muzike“. To ukazuje na gotovo nesvodivu metaforičnost i alegoričnost Tišmine proze, na njenu višeznačnost i otvorenost za različita tumačenja.

Slobodan Tišma donosi neobičan i svež pripovedački glas u prilično učmalu domaću prozu i na autentičan i nenametljiv način pokreće mnoštvo manje ili više tabuiziranih tema: queer tematika, antimačizam, kritika demokratije, ekološka pitanja, anarhizam, itd. Zato ovogodišnja odluka Ninovog žirija jeste dobra kako za samu nagradu i njen ne besprekoran ugled, tako i za savremenu srpsku književnost, što je mnogo važnije.